Glad za osvajanjem starija je od čoveka: koliko smo zapravo odmakli od nastanka prve civilizacije?

Istraživanje i pisanje o događajima koji su se odigrali nekoliko hiljada godina pre nove ere, nama laicima, nesumnjivo deluje kao Sizifov posao. Naročito imajući u vidu onu čuvenu izreku – „istoriju pišu pobednici“, koja dodatno subjektivizuje ovu nauku i sve ono što ona proučava.

Međutim, posmatrajući bližu prošlost, kao paralelu početnim stadijumima razvoja civilizacije, očigledno je da postoji sličnost, poput točka koji se iznova i iznova vrti ukrug. Ne kaže se za džabe da se istorija ponavlja, a činjenica da ona samo menja svoju formu u vidu različitog stupnja civilizacije u odnosu na posmatrano vreme, upravo pokazuje kako nismo mnogo odmakli od perioda napredovanja Sumeraca na tlu drevne Mesopotamije.

Iako ne postoji dovoljno sačuvanih izvora koji bi na nesumnjiv način predočili realna zbivanja na tlu drevne Mesopotamije, reka Tigar i Eufrat, Mikene, drevne Indije i Kine, ipak su, počeci razvoja pisama kod najranijih civilizacija, uspeli da na neki način očuvaju duh tih vremena. Zanimljivo je kako se i kod najranijeg stupnja razvoja društva javljala potreba kod pojedinaca da ostane nešto iza njih u vidu materijalizovane stvari. Kada kažem materijalizovana stvar, mislim na pisani trag. Jer, zapisana reč, ili pak slovo, uvek nadživi onoga ko ju je zabeležio.

U davnašnjim vremenima, nama danas nepojmljivo dalekim, prvi pisani tragovi ostajali su urezani na predmetima kao dokaz o tome ko je bio njihov vlasnik. Često je za tu svrhu služila glina, od koje su se pravile pločice da bi se kasnije u njih urezale jednostavne rečenice, poput – „ovo je moje!“ Razvoj piktograma umnogome je doprineo kasnijem razvoju pisma kakvo mi danas poznajemo. Naši preci su, najpre u vidu slika kao simbola za određene predmete, stvari, a kasnije i emocije, doprineli nastanku slova koja su čak i danas u upotrebi. Egipatski hijeroglifi, nastali kao vrsta odrednice za stvari koje su njima predstavljene, bili su preteča hijeratskog pisma, koje je u to doba bilo naročito zastupljeno u „poslovnim krugovima“.

Pored razvoja hijeroglifa, Egipćani su u to vreme doneli još jedno revolucionarno otkriće – papir. Navedeno je umnogome olakšalo zapisivanje, budući da se u to vreme, beleženje slova uglavnom obavljalo na glinenim tablicama.

O načinu života najranijih civilizacija, mnogo toga otkriva i najstarije književno delo – „Ep o Gilgamešu“. U pitanju je sumersko – akadski ep o vladaru Uruka koji je poželeo da osvoji što više teritorija, budući da je glad za širenjem i uspostavljanjem vlasti nad što većim brojem stanovnika odvajkada živela u čoveku. Možda je ova glad čak i starija od samog čoveka.

Pored toga što su ljudi oduvek imali potrebu da prave različite zapise koji odolevaju prolaznosti vremena, naši preci imali su još i tada potrebu da naprave što velelepniju građevinu koja će ih takođe nadživeti. Dok su Egipćani, verujući u razne bogove, između ostalog u Amona, nastojali da u posmrtnom životu budu što bliže nebu, i stoga gradili piramide, neke druge civilizacije, su, suprotno tome, grobnice za sebe i svoje najmilije, pravile duboko pod zemljom.

Čak i u to vreme bilo je primetno „takmičenje“ među vladarima i faraonima, koji od njih će napraviti veću i masivniju piramidu, odnosno lepšu grobnicu. Dok su najraniji preci verovali u moć žrtvovanja, te su sa vladarima neretko u smrt odlazili i svi članovi njegovog domaćinstva, kako je civilizacija dalje napredovala, ta potreba za masovnim žrtvovanjima, paralelno se smanjivala. Međutim, ono što je ostalo isto, jeste potreba pojedinca da nadmudri i nadjača svog prethodnika (a i sledbenika).

Vladarska figura oduvek je smatrana za nešto uzvišeno. Zanimljivo mi je bilo da čitam o načinima na koji su pojedinci ostvarivali svoju vlast i na koji način su se uspostavljale dinastije i nasleđivanja vladarskih i faraonskih titula. Dok su neki svoje pravo na vladarsku poziciju crpeli iz božanskih predskazanja, drugi su to svoje pravo proklamovali po osnovu naslednih ili pak osvajačkih prava. Neki među njima su taktički vladali preko drugih, maloletnih predstavnika naroda, dok su drugi tvrdili da im ta titula pripada zbog imena ili kakvog drugog znamenja.

Značaj imena u to vreme bio je ogroman. Navedeno je vidljivo kroz lik i delo Ehnatona, a kasnije i Ttutankamona, koji su poštovali različite bogove i shodno tome, sebi nadenuli imena. Tako, pravo ime Ehnatona bilo je Amenhotep IV, ali pošto je ovaj faraon iz osamnaeste egipatske dinastije poštovao božanstvo Aton (prvobitno tretirano kao sunčev disk), promenio je svoje ime u EhnATON. Njegova žena bila je čuvena Nefertiti. Tutankamon je bio sledeći faraon, naslednik Ehnatona (iako se ne zna da li je bio njegov sin) koji je pokazao moć imena, imajući u vidu da je on, takođe iz osamnaeste dinastije, prvobitno nosio nazv TutankATON („živa slika Atona“), ali je, poštujući božanstvo Amona, odlučio da promeni ime u TutankAMON („živa slika Amona“). Neverovatno je i to da su svaki put iznova rušene i građene građevine posvećene božanstvima u zavisnosti od toga ko je bio aktuelni faraon.

Poštujući princip da istoriju piše samo na osnovu dokumenata, autorka nas uvodi u priču sa prvim jasnim tragovima civilizacija u oblasti Plodnog polumeseca, oko reka Tigar i Eufrat, da bismo uz deltu Nila, dolinu Žute reke i reke Ind, krenuli na putovanje kroz vreme, stvarajući živopisnu sliku prošlosti.

Čitajte

Pored svega navedenog, od najranijih tokova istorije, dominantne (i česte) su bile prirodne katastrofe u vidu zemljotresa i poplava. I sam vid nestanka i ponovnog rađanja sveta nakon priče o Nojevoj barci, pronalazi svoju paralelu i u drugim civilizacijama.

Jedna od najvećih zanimljivosti za mene, iz ovog perioda, tiče se kineske civilizacije. Naime, svaki novi kineski vladar, menjao je svoju prestonicu, jer se smatralo da na taj način utvrđuje svoju moć. Takođe, ljudi su često odlazili na dvor dinastije Šang u cilju dobijanja odgovora od tadašnjih sveštenika. Običaj je podrazumevao iznošenje očišćenih i osušenih kostiju krava, ovaca, ili kornjačin oklop, na kojima su bili urezani određeni znaci. Nakon što bi se kosti polomile pod dejstvom vreline metalnog oruđa, one znake koji bi se zatekli na mestu preloma, sveštenik bi čitao ljudima kao odgovor na njihovo postavljeno pitanje.

Iako su mnogi običaji vremenom zauvek izgubljeni (ne i zaboravljeni), ne mogu a da ne zapazim činjenicu da se načini razmišljanja naših dalekih predaka i dalje prenose na nova pokolenja, doduše u različitim oblicima, mada se suštinski ne menjaju. Jezivo, zar ne?!

O svemu navedenom, kao i brojnim drugim istorijskim, religijskim i drugim potvrđenim i nepotvrđenim događajima iz perioda nastanka prvih civilizacija (naročito egipatske, sumerske i kineske), čitajte u knjizi „Istorija starog sveta I tom“, autorke Suzan Vajs Bauer, koja je dostupna na bookmate aplikaciji.

ČITAJ 2 MESECA, PLATI 1! Iskoristi popust za nove korisnike i po ceni jedne mesečne članarine čitaj 60 dana.

Aktiviraj

• knjiga