Svet bez pčela nestao bi za samo četiri godine

Svi mi danas vodimo užurbane živote prepune ciljeva, planova, TO-DO lista. U jednom takvom društvu, ogrezlom u konzumerizam, veoma retko svoju svest usmeravamo ka prirodi koja nas okružuje i bez koje suštinski ne bismo postojali.

Stoga, svake godine, 22. aprila (počev od 1970. godine), obeležava se Međunarodni dan planete Zemlje, sa ciljem buđenja svesti o značaju ekologije, zaštite životne sredine, smanjenja zagađenja, reciklaže itd. Iako deluje kao lep povod za praznik, ono što se zapravo krije iza obeležavanja dana posvećenom planeti Zemlji jeste vid upozorenja, opomene zbog narušenog ekosistema usled klimatskih promena, prenaseljenosti i nemarnog odnosa prema ekologiji.

Ljudi odvajkada prirodu uzimaju zdravo za gotovo i bez trunke griže savesti krče šume, zagađuju reke, jezera i mora, love zaštićene vrste, itd. Sve navedeno, a naročito smanjenje prirodnih proizvoda od kojih se prave naše osnovne životne namirnice, doprinelo je stvaranju genetski modifikovane hrane, koja se najpre ogleda u stvaranju veštački proizvedenog kukuruza, soje, krompira, pamuka i paradajza.

Međutim, kakva je uloga pčela u svemu ovome?

Ogromna. Njihova uloga u našem ekosistemu od nemerljivog je značaja.

Iako na svetu postoji oko 20.000 različitih vrsta pčela, samo jedanaest vrsta ovih insekata prozvodi med. U pitanju su, dakle, medonosne pčele, koje su ujedno i najvažniji poljoprivredni oprašivači na svetu.

Kada sam počela da istražujem o ovim posebnim insektima, ni slutila nisam kakvu unutrašnju organizaciju življenja oni imaju.

Apsolutno sam fascinirana činjenicom da u sklopu ovog (slobodno mogu reći) društva, postoji kruta raspodela poslova, gde imamo maticu – polno zrelu ženku koja nosi jaja; radilice – polno nerazvijene ženke koje obavljaju sve poslove u društvu (hranjenje, skupljanje nektara, propolisa, pravljenje saća, održavanje čistoće i temperature u košnici) i trutove – polno razvijene mužjake čiji cilj je produžetak vrste, odnosno oplodnja matice.

“Iako još uvek nije stoprocentno utvrđeno zbog čega ovi vredni insekti nestaju, neki od glavnih faktora koji se smatraju krivim za ovaj fenomen, jesu klimatske promene, genetika, ali i porast štetočina, a naročito gnjide po imenu Varroa.”

Feministkinja u meni imala je jedan kratak momenat evil laugh-a kad sam pročitala da trutovi ne mogu samostalno da se hrane, već to za njih čine radilice.

E sad, s obzirom na to da su pčele izuzetno organizovane, da prave med i oprašuju biljke, gde leži problem?

Problem je nastao pre tačno 20 godina, kada su 2002. godine pčele neobjašnjivo počele da nestaju. Smatra se da je u periodu od 2002. godine do 2010. godine nestalo oko 35 % kolonija, a strašan podatak je da njihov nestanak i dalje traje. Iako još uvek nije stoprocentno utvrđeno zbog čega ovi vredni insekti nestaju, neki od glavnih faktora koji se smatraju krivim za ovaj fenomen, jesu klimatske promene, genetika, ali i porast štetočina, a naročito gnjide po imenu Varroa. Sve ovo doprinelo je stvaranju CCD sindroma, odnosno sindroma propasti (izumiranja) pčelinjih kolonija.

Upravo se navedenim sindromom bavi norveška spisateljica Maja Lunde u svom romanu pod nazivom “Istorija pčela”.

Iza autorkine sablasne, ali i otrežnjujuće, vizije planete bez pčela krije se snažna priča o neraskidivim vezama roditelja i dece, čoveka i prirode, kao i odgovor na pitanje kako se odnosimo prema svetu u kojem živimo i kakvu budućnost ostavljamo svojoj deci.

Čitajte

“Procvetalo grmlje borovnice divna je stvar. Uvek to zaboravim preko zime, ali svaki put kada me Mejn dočeka svojim belim i ružičastim brežuljcima u maju, moram da zastanem i pogledam. Da, toliko je bilo lepo da je trebalo pisati knjige o tome. Ali bez pčela cveće je samo cveće, ne plod, ne ono od čega se živi”. (“Istorija pčela”, Maja Lunde)

Reč je o prvom romanu iz Klimatskog kvarteta – edicije koja je zamišljena kao vid opomene, gde autorka kroz fikciju govori o važnim faktorima koji utiču na planetu Zemlju. Ovaj serijal (u kom se svaka knjiga može zasebno čitati) najnovijeg žanra – cli-fi (klimatska fikcija), odjek je naše pregrejane planete i vapaj za promenama u svesti njenih stanovnika.

U romanu “Istorija pčela”, Maja Lunde kroz tri različite priče – Vilijamova se odvija u prošlosti, tačnije u Engleskoj 1852. godine, Džordžova je odraz sadašnjosti i smeštena je u Ohajo (SAD) 2007. godine i Taoina priča iz ne tako daleke budućnosti, odvija se u Kini, 2098. godine - govori o sudbini koja preti našoj planeti ukoliko nešto ne preduzmemo kako bismo to sprečili. A ono što sve tri priče spaja u jednu celinu, jesu pčele.

Naime, Vilijam se trudi da pronađe smisao u svom životu i nalazi ga u patentiranju najnovijeg dizajna košnica; Džordž se sa druge strane bori sa početkom CCD sindroma, budući da mu pčele neobjašnjivo nestaju, dok se Tao suočava sa nestankom svog sina nakon jednog neobičnog događaja u šumi.

“Iako je suštinski ovo knjiga koja primarno predstavlja podstrek da se zamislimo nad sudbinom naše planete, ona ujedno predstavlja i priču o porodičnim odnosima, koje često odlikuju loša komunikacija, nerazumevanje, prkos i svađe.”

Definitivno mi je najzaniljivija bila priča iz budućnosti, jer je autorka kreirala svet u kom pčele više ne postoje, a ljudi nemaju slobodnog vremena, budući da skoro svaki trenutak koriste za ručno oprašivanje ne bi li stvorili plodove koji su im i te kako neophodni. U jednom takvom društvu, odeća se pravi isključivo od sintetičkih materijala, budući da pamuka odavno nema; hrana je veštačka tvorevina dostupna najbogatijima, a pravo na obrazovanje i redovno školovanje više ne pripadaju svima na jednak način.

Iako naslov romana prevarno može ukazati da Maja Lunde o pčelama govori na jednoličan, dosadan način, to nikako nije slučaj. Iako je suštinski ovo knjiga koja primarno predstavlja podstrek da se zamislimo nad sudbinom naše planete, ona ujedno predstavlja i priču o porodičnim odnosima, koje često odlikuju loša komunikacija, nerazumevanje, prkos i svađe. I to je još jedna zajednička tačka ove knjige – ma koliko vremena prošlo, bilo da se radi o 1852. godini, 2007. godini ili pak 2098. godini, uvek će postojati isti šabloni ponašanja, isti nemiri i brige.

Albert Ajnštajn rekao je još pre skoro 80 godina – “ako nestane pčela na Zemlji, čovečanstvu bi najviše preostalo četiri godine života”.

Ne dozvolimo da se ovo desi.

Drugi roman Maje Lunde u Klimatskom kvartetu.

Čitajte

• knjiga