Godinu dana je prošlo od kako sam, posle više godina provedenih u inostranstvu, stigao u Beograd. Ima istine u tome da Beograd i sada poznajem mnogo slabije od Dohe ili Londona, a razlog su obaveze koje čine da se češće osećam da u Beogradu radim, a živim, pa, svuda po malo – malo i tu po komšiluku oko “Politike”, a malo češće u televizijskom studiju ili u svom stanu, gde stalno za laptopom nešto kuckam, dogovaram, mapiram, planiram… Malo i u budućnosti za koju se nadam da već sada polako otvara vrata svemu zbog čega sam češće u studiju ili za laptopom u stanu, nego po ulicama Beograda.
Ovaj grad najviše volim u ranim jutarnjim satima – to nije bilo teško predvideti zbog mog ustajanja, koje se već standardizovalo na minute između 4:15 i 5 izjutra. Hladan nes sa prvim buđenjem nebeskog svetla i tek poneki pogled kojim sa terase ispratim, uglavnom starije sugrađane, ili one koje psi probude s vešticama i nateraju ih na ulicu. Posle tog rituala na terasi doručkujem, pa se brzo sjurim u šetnju i onda do nekog od kafića gde repriziram hladan nes i ukrstim poglede sa još pokojim ranoraniocem.
“Jako volim ljude koji nemaju strah od sopstva i mada ne poznajem Tamaru Kučan, stekao sam utisak da je ona jedna od tih ljudi. Kod čitanja – a tu mislim na sve, od kolumni do knjiga, jedna od stvari koje sam uvek voleo jeste introspekcija kroz koju prolazim uvek, bez izuzetka, ma o čemu se radilo pa čak i ako nemam puno veze niti razumem najbolje tematiku koje sam se dohvatio.”
“Beograde, dobro jutro” ne kažem tako lepo kao Duško Radović pre mnogo godina, ali kažem to srećan i zahvalan što imam tu priliku da volim jutra, što mi nije teško da ih dočekujem i pre nego im zaista stigne vreme. Posle 10 sati već sam otišao daleko i u Beogradu samo radim a živim u nekim planovima i radu na tome da se ostvare i to je ta rutina mog “slobodnog” dana u kojoj, za većinu ljudi, verovatno nema puno toga uzbudljivog.
U pauzama volim da proverim i o čemu piše dnevna štampa, a bacim pogled i na to šta za korisnike Bookmate aplikacije preporučuju kolege i prijatelji redakcije. “Samopouzdanje sam stekla tako što sam odlučila da budem ono što jesam”, citira beogradsku spisateljicu Tamaru Kučan kolega Nikola Todorić u intervjuu sa Tamarom. Jako volim ljude koji nemaju strah od sopstva i mada ne poznajem Tamaru Kučan, stekao sam utisak da je ona jedna od tih ljudi. Kod čitanja – a tu mislim na sve, od kolumni do knjiga, jedna od stvari koje sam uvek voleo jeste introspekcija kroz koju prolazim uvek, bez izuzetka, ma o čemu se radilo pa čak i ako nemam puno veze niti razumem najbolje tematiku koje sam se dohvatio. Tako je i sa intervjuima i mada možda za nekog nije najbolji način da se čita, to je jedini način na koji ja mogu da čitam. Sve drugo je lepo i korisno, ali nije dovoljno.
Beograd me je za ovih godinu dana svakako naučio kako da budem i malo više strpljiv – što mi svakako nije bila odlika, nikada. Ako ću biti sasvim iskren, možda sam ovde i doslovno nateran na strpljenje jer dinamika dešavanja, promena, ubrzavanja događanja u Beogradu jednostavno je još uvek daleko od svega na šta sam navikao u prethodnim godinama života po svetu.
Beograd se ne menja brzo, ali zato brzo menja ljude koji žive u njemu, pa sad nekog na bolje, a nekog na gore – to mi govori iskustvo sa pojedinim ljudima koje sam upoznao za ovih 12 meseci. Da to najbolje objasnim, poslužiću se podočnjacima – više cenim svoje od ustajanja u ranu zoru (i pomalo nerviranja zbog savladavanja strpljenja), nego nečije od batrganja u beogradskim barama moći i uticaja, u kojima stvarno nema puno toga lepog. A kada god mi moji Novosađani kažu – sve ti je to zbog Beograda, ja im odgovorim – nije do Beograda – do ljudi je. Beograd nudi prelepu svežinu jutra koja, međutim, ne može da se sretne, ako se svesno i ne potraži.