Ilustrovana književnost: Naslednici Gospođice Marpl
Negde, u dubini provincije Kent, najzelenijeg dela Engleske, nalazi se luksuzni starački dom „Kupers Čejs“, prelepi bivši manastir. Namenjen je starijima od šezdeset i pet godina koji sebi mogu da priušte udobno pozno životno doba, a njih je ovde tri stotine. Imaju bazen, salu za vežbanje, restoran, a u vrtu iza doma šetaju ovce i lame. Soba za društvene igre je najzanimljivija od svih prostorija. Dva starija gospodina Ibrahim i Ron i dve starije gospođe Džojsi i Elizabet sastaju se jednom nedeljno u toj sobi, ali umesto mica, domina i tablića oni se bave stvarnim, nerešenim zločinima iz prošlosti. Odlučni su da ubice dovedu pred lice pravde.
Međutim, kada lokalni građevinski radnik sumnjive prošlosti bude pred njihovim nosem pronađen pretučen na smrt, ovi postariji detektivi-amateri dobijaju priliku da istražuju ubistvo sa pravim lešem i ubicom koji je u njihovoj neposrednoj blizini. Među osumnjičenima su bivši sveštenik, bokser, žrtvin poslovni partner, građevinski preduzimač, kao i jedan radnik iz Poljske koji je ubijenome bio konkurencija.
A onda se dešava još jedno ubistvo i to pred svim korisnicima doma. Naši junaci moraju da pronađu dvoje ubica pitajući se da li oni možda ne žive među njima? Pitaju se: koliko dobro poznaju svoje sustanare?
Pisac knjige je Ričard Ozman (51), poznati britanski televizijski voditelj. Na ideju za roman došao je kada je otišao u poseti majci svog prijatelja koja živi u jednom takom domu i pomislio kako bi to idilično mesto bilo odlična scenografija za jedno ubistvo. Bio je oduševljen životnim elanom tih sedamdesetogodišnjaka koji su se smejali, pili, družili, ogovarali, bistrili politiku. Sve ljudi različitih sudbina i prošlosti, na jednom mestu. „Zanimljiva družina“, smeje se Ozman koji je godinu i po dana pisao knjigu.“Današnji svet opsednut je mladošću, ali ljudi u svojoj osmoj ili devetoj deceniji imaju isti mozak koji su imali i u četvrtoj ili šestoj deceniji. Životne okolnosti se menjaju, fizički se menjamo, imamo više iskustva, ali ljudi su podjednako zanimljivi, lucidni ili originalni kao što su uvek bili“.
Zaljubljenik u krimi-romane, razvedeni otac dvoje dece koji trenutno živi sam,u pisanju svog prvenca Ozman je iskoristio svoje znanje iz istorije detektivskih romana i filmova. Tome je dodao humor, zanimljive zadatke za mozak i odlično osmišljene likove. Harizmatična Elizabet je bila špijun, pedantni ljubitelj pilatesa Ibrahim radio je kao psihijatar, hladna, ljubazna i pronicljiva Džojsi radni vek je provela kao medicinska sestra, a tvrdoglavi dobričina Ron bio je sindikalni vođa. Autor knjige kaže da je Džojsi najsličnija njemu, posebno u svom strahu od spontanosti:“Voleo bih da sam više bio kao Elizabet ili Ron koji poput oluje prolaze kroz život, ostavljajući za sobom haos, ali uvek čistog srca i sa dobrim namerama. Mislim da bi kombinacija osobina njih četvoro činila savršeno ljudsko biće“!
„Klub ubistava četvrtkom“ je uzbudljiva krimi priča sa mnoštvom lažnih putokaza i svedočenja, neočekivanih obrta i policajcima koji su uvek jedan korak iza njihovih kolega amatera. Iako im je rešavanje slučaja najvažniji zadatak, pisac ne propušta priliku da čitaocima pokaže kako ovo četvoro starijih ljudi razmišlja o životu i starosti, sa mnogo humora. Sve pomalo podseća na atmosferu u kojoj je slučajeve rešavala Gospođica Marpl, junakinja detektivski romana Agate Kristi.
Po svemu sudeći ovo je samo prva u nizu knjiga o ovom domu za stare i njegovim štićenicima-detektivima. U drugoj, čiju je prvu verziju upravo napisao, pojaviće se svi oni koji nisu u prvoj stradali ili završili u zatvoru.Prava za filmsko ekranizovanje „Kluba ubistava četvrtkom“ već je otkupio slavni holivudski reditelj i producent Stiven Spilberg.
Izvor: Ilustrovana politika