Što su voljeli jesti književnici? Tko je bio gurman, tko je kuhao i što?

Charles Darwin bio je u svojim studentskim danima član Glutton Cluba, Kluba proždrljivaca, gdje je uživao s kolegama u najčudnijim jelima. Tako je kušao i sokola i aligatora, ali najukusniji mu je bio – armadillo. Ukusa je sličnog pačetini, rekao je, ali je mnogo, mnogo finije meso. Kasnije na svojim putovanjima “Beagleom” možda nije mogao uživati u curryju od krokodila ili salati od dimljenog krokodila, ali kušao je pumu koja ga je podsjetila na teletinu, iguane, rheu, pticu sličnu noju, i glodavca agutija za čije je meso rekao da je najbolje koje je ikada probao i kornjaču s Galapagosa.

Poznato je da je američki predsjednik Thomas Jefferson osim knjiga volio vino, osobito Chateau Lafite, a bio je i voćofil – tvrdio je da je vrsta trešanja Carnation superiorno voće i da nijedna druga vrsta ne zaslužuje zvati se trešnjama. Bobice su najbogatiji dar Raja, tvrdio je. Što se knjiga tiče, treći američki predsjednik koji je napisao Deklaraciju Nezavisnosti, osnovao je sveučilište u Virginiji, a centar je bila biblioteka. Čitao je Herodota, Tukidida, Cezara, Plutarha, Tacita, Platona i Cicera, Homera i Virgilija, Sofokla i Ezopa, Seneku, Marka Aurelija, Johna Lockea, Humea i Voltairea, Shakespearea, Moliera, Swifta, Cervantesa, a preporučuje Eneidu, “Ilijadu i Odiseju”, “Mizantropa”, “Gulliverova putovanja”, “Don Quixotea”, Miltonov “Izgubljeni raj”, “Cantenburyjske priče”… Darovao je svoju osobnu knjižnicu nakon što je Kongresna izgorjela, a neka od preživjelih knjiga možete vidjeti i danas.

Američki pisac John Irving volio je kuhati za svoju djecu. Njegov su specijalitet bile ogromne mesne okruglice, a kažu da je najmanja bila veličine loptice za golf. U meso bi umiješao s dva jaja, dodao češnjak, luk i bosiljak. Kad je nakon ručka čitao, često bi se vraćao klasicima poput knjiga “Grimizno slovo”, “Moby-Dick”, “Gradonačelnik Casterbridgea”, “David Copperfield”, “Madame Bovary”, “Smrt u Veneciji”, “Giovannijeva soba”, “Limeni bubanj”, “Sto godina samoće”.

Kad nije pisao “Tri mušketira” Alexandra Dumasa su mogli naći u nekom od mnogih raskošnih pariških restorana, a u jednom je imao i svoju privatnu sobu. Njegovo je omiljeno jelo, bilo ono koje je miješao sam, jedući vani, pogotovo ako je imao društvo koje je mogao impresionirati. Bio je to preljev za salatu ovih sastojaka: po jedan zgnječeni žumanjak tvrdo kuhanih jaja u maslinovom ulju za dvije osobe koje je naumio nahraniti, kisele krastavce narezane na kockice, isjeckane inćune, nasjeckane tvrdo ukuhane bjelanjke i onda bi to začinio krasuljicom i timijanom, posolio i popaprio te zalio octom. Tome bi se dodao zelje, i na kraju prstohvat paprike.

Neponovljivi klasik prikazuje herojske podvige i pustolovine u francuskom društvu XVII veka, prepunom sukoba političkih interesa, intriga i ličnih ambicija.

Čitajte

George Orwell obožavao je “plum pudding”, a u svom eseju “British Cookery” kojeg otvara s Voltaireovim citatom da “Britanija ima stotinu religija, ali samo jedan umak” branio je englesku kuhinju. A ne, “to nije bila istina ni tada, i zaista je netočno danas” piše Orwell. Njegov “danas” je 1945. kad u britansku kuhinju još nisu stigla jela i začini iz Indije. Još je jedan esej Orwell napisao i ponovo branio kuhinju svoje domovine. Zaključio ga je s nekim od svojih najdražih recepata – tart od sirupa treacle, marmeladu od naranči, kolač sa šljivama i receptom za svoj božićni pudding.

Agatha Christie nije bila pohlepna osim kad je bila riječ o hrani, rekao je njen unuk. Pila je slatko tučeno vrhnje, “šlag”, ali – bez kave. Za međuobrok bi uz kolače smazala i kremu od Devonshirea, plus pogačice. Ova gusta krema koju je kraljica krimića obožavala radi se zagrijavanjem kravljeg mlijeka s parom ili u vodenoj kupelji kojeg se onda ostavi u plitkim posudama da se polako hladi. Za to vrijeme sadržaj kreme naraste i stvara “ugruške” ili “krpice”, pa otuda i naziv “clotted cream”, zgrušana krema.

Piti od jabuka nikada nije mogao odoljeti Jack Kerouac. “Jeo sam pitu od jabuka i sladoled – bila je sve bolje kako sam ulazio dublje u Iowu – pita je bila veća, sladoled bogatiji … to je praktički sve što sam jeo, znao sam da je hranjivo i bio je stvarno ukusan, naravno.”

Usamljeni putnik, zbirka dnevničkih zapisa i priča beleženih na putovanjima kasnih četrdesetih i tokom pedesetih godina prošlog veka, prvi put je objavljena 1960. godine.

Čitajte

Jean-Paul Sartre imao je svoje gastro žudnje. U pismima koje je slao Simone de Beauvoir dok je s francuskom vojskom ratovao u Drugom svjetskom ratu stalno je spominjao halvu. Između rasprava o Biću i ništavilu, Sartre nije prestajao spominjati halvu. “Ne zaboravi”, podsjeća on de Beauvoir 1939. kad je traži da pošalje dvije kutije. Zatim, u sljedećem pismu: opisuje katastrofu: “Danas sam bio izvrsno raspoložen, a onda sam dobio tvoje knjige, ali bez halve. Postoji li još koji paket?” Kad Sartre u nekoliko sljedećih godina više puta primi halvu njegova je radost ogromna.

Walt Whitman toliko je volio kolač od kave da bi ga često darovao, možda u nadi da će i on dobiti svoju omiljenu slasticu kao dar. Misli se da mu to nije upalilo, a stvarno je obožavao taj kolač i jeo bi ga od jutra do večeri. U pismu iz 1877. napisao je: “Bio sam dovoljno glup da popijem dobro jako piće i pojedem par kriški bogatog kolača kasno navečer – i to više neću ponoviti.” Čisto sumnjamo da se toga i pridržavao.

Sylvia Plath zapisala je “Umjesto da učim Lockea, na primjer, ili pišem – idem napraviti tortu od jabuka ili proučiti kuharicu “The Joy of Cooking”, čitam je kao rijedak roman.” A zapravo je recept Sylvie Plath s kojim je najčešće povezuju zaista neobičan – to je torta od rajčice!

Victor Hugo je svoja jutra započinjao šalicom kave, baš kao i većina ljudi. Ali, ubacio bi u nju dva sirova jaja.

Gorostas francuske književnosti.

Čitajte

Honoré de Balzac je volio kavu, i to toliko da je zapravo bio ovisan – navodno je pio čak 50 šalica kave dnevno, pa čak i jeo cijele zrna između. Često bi išao na dijetu samo s mlijekom kako bi ublažio kronične bolove u želucu, ali uvijek se vraćao kavi. Balzac je bio pravi gurman, a jednom je navodno sam pojeo stotinu ostriga, desetak kotleta, dvije cijele jarebice, patku i morsku ribu – i to samo za večeru. Pisao bi od ponoći do podneva sljedećeg dana konzumirajući samo crnu kavu, jaja i voće. Što se deserta tiče, imao je “slatki zub” i bio lud za marcipanom

P. Lovecraft volio je spaghette, a na vrh bi stavio brdo sira. I nije ga jeo samo za ručak – svakoga bi jutra doručkovao američki doughnut i komadinu sira.

Ljubav Emily Dickinson prema pečenju gotovo je jednako dobro dokumentirana kao i njezina poezija. Pekla je kruh svaki dan, a ponekad je spuštala košarice peciva kroz prozor djeci iz susjedstva. Dok je bila u kuhinji, crtala je pjesme na poleđinama ambalaže i ostacima papira na kojima su ostale mrlje hrane i pića. Slavan je njezin kolač od kokosa kojeg je zapisala na poleđini pjesme. Nije dugačak jer navodi samo sastojke, a ne postupak: 1 šalica kokosa, 2 šalice brašna 1 šalica šećera, 1/2 šalice maslaca, 1/2 šalice mlijeka, 2 jaja, 1/2 žličice sode, 1 žličica creme.

Stephen King je počeo piti čaj svakoga jutra negdje 1970-ih, što je spominjao mnogo puta. Također je rekao “Bon Appetitu” da voli pojesti kolač od sira prije nego što sjedne za stol, te pola u šali dodao da se oženio spisateljicom Tabitom King jer je radila dobru ribu. Ali nisu mu svi plodovi mora omiljeni: “Ne jedem ostrige. Užasno je.. način na koji vam živi klize niz grlo – brrr”, rekao je.

Winston Churchill je bio ljubitelj juha, ali ne kremastih, već samo bistrih. Juhu od kornjače nikada ne bi odbio, ali, bila su to neka druga vremena kad je ta juha bila omiljena u predratnoj Britaniji. Spominje je i Simmel u svojoj gastro krimić romanu “Može i bez kavijara” opisao juhu Lady Curzon koju se danas kuha s dagnjama, naravno. Churchill je i pisao i čitao mnogo, a najdraže knjige su mu bile “Rudnici kralja Salomona” H. Rider Haggarda, Urisov “Egzodus”, “Vremenski stroj” HG Wellsa, “Balada o tamnici u Readingu” Oscara Wildea, “Dobra zemlja” Pearl Buck, “Zameo ih vjetar”, Orwellova “1984. “, Defoeov “Dnevnik kuge”, Darwinovo “Podrijetlo vrsta”, Huxleyev “Taj vrli novi svijet”, “Doktor Živago”, i “Jedan dan u životu Isaka Denisoviča”, uz mnoge povijesne i političke knjige.

Roman govori o životu naizgled beznačajnog pojedinca Vinstona Smita koji u jednom ministarstvu totalitarne države Okeanije radi na lažiranju istorijskih činjenica.

Slušajte

• knjiga