Hipster je pripadnik savremene istoimene potkulture. U pitanju su, mahom, belci, rođeni u periodu od 1980. do 2000. godine koji naseljavaju urbane sredine i pripadaju srednjoj ili višoj srednjoj klasi. Načelno se zalažu za progresivne i liberalne političke ideje, alternativnu muziku, alternativni način života, oblačenja, poslovanja i ishrane.
U suštini to su pripadnici privilegovane klase, rođeni sa zlatnom kašikom u ustima, koji nikada nisu imali problema u životu, ali kako bi opravdali svoje postojanje i da bi dali sebi na važnosti oni idu okolo i „viču“ kako su svesni problema savremenog čoveka i društva (onog čoveka koga oni ne poznaju i onog društva čiji deo nisu, niti žele da budu) i kako ih svaka patnja boli.
“Oni su isti kao mi. Isti kao vi ili ja. Fini, pristojni, vaspitani, obrazovani… Dobri ljudi, samo malo puniji sebe i pomalo previše licemerni. Ali dobri.”
To „vikanje“ se može ogledati na razne načine, ali mora biti glasno. Ako ste videli ljude koji u kafićima piju čajeve iz piksli ili ste bili u kafiću koji poslužuju vodu sa nekom travuljinom u flaši, znajte da ste videli hipstera ili ste bili u na mestu koje posećuju hipsteri.
Kao i decu cveća pre njih, tako i hipstere definiše klasana pripadnost.
Bogata.
Imućna.
Privilegovana.
Liga bez briga.
Međutim, možda ljudima na prvi pogled i ne izgleda tako, ali i hipsteri su ljudi.
Ispod sve te ljušture od flanelskih košulja, iscepanih farmerki, tetoviranih ruku i grudi, dugačkih brada i naočara sa debelim ramovima, kriju se prava ljudska bića sa svim emocijama koje su dostupne i običnim smrtnicima.
I hipsteri su ljudi sposobni da osećaju, da se zaljubljuju, da vole, da pate, da žele, da sanjaju…
Shvatili ste?
Oni su isti kao mi. Isti kao vi ili ja. Fini, pristojni, vaspitani, obrazovani… Dobri ljudi, samo malo puniji sebe i pomalo previše licemerni. Ali dobri.
Upravo zbog toga je teško odabrati format kako na satiričan i duhovit način prikazati sve te hipstere i njihov život, a da ne budemo grubi prema njima. Oni ne zaslužuju vređanje. Nikako. Ali zdravu oštricu satire svakako zaslužuju.
Na dobrom tragu u tom pokušaju je bila Marija Sempl u svom romanu „Gde si nestala, Bernadeta“ koju je, u srpskom prevodu Ivana Radosavljevića, objavila izdavačka kuća Laguna.
Sempl radnju svoje duhovite satire smešta u alternativnu (sic!) prestonicu hipstera, u Sijetl (prva je San Francisko). Tamo nam kroz život tročlane porodice Foks koji su u krizi braka, roditeljstva i odrastanja na veoma duhovit i zabavan način prikazuje sva lica i naličja modernog hipster-sveta.
Kako bi što bolje prikazala društvo koje kritikuje, autorka nam kao glavnu junakinju nudi Bernadetu, koja je alternativnija čak i od onih koji su alternativu uzeli za svoju naciju, religiju i političku opciju.
Ovako kreirana Bernadeta Foks opasno se približava još jednom blesavom pikarovskom književnom junaku iz daleko poznatijeg i kultnijeg romana „Zavera budala“. Ona na trenutke toliko podseća na Ignacija Ž. Rajlija, da bih smeo da se usudim da „Gde si nestala, Bernadeta“ nazovem modernom verzijom dela Džona Kenedija Tula.
Zrno iz koga je nastala ovaj roman je i sama autorkina mržnja i prezir prema Sijetlu. Tom gradu, toliko otvorenom, da je uspeo da zatvori i sputa svu njenu kreativnost. Upravo je to bila ona tačka iz koje je nastala Bernadeta – genijalna umetnica koja mrzi grad u kome živi i upravo njega optužuje za svoju kreativnu blokadu. Upravo kao što je Ignacije Ž. Rajli zatvorenik grada (i vremena) u kome živi, a što je bio i razlog zbog kojeg je Džon Kenedi Tul izvršio i samoubistvo.
Pre nekoliko godina ovaj roman je dobio i svoju filmsku adaptaciju sa Kejt Blanšet u naslovnoj ulozi Bernadete Foks. Čak ni dvostruka dobitnica Oskara nije uspela da u svom sjaju dočara priču iz knjige. Film jeste fin, pristojno urađen, na trenutke komičan i u duhu knjige, ali nije na nivou svog literarnog predloška.
Knjiga je bolja.
Trebalo bi napomenuti i da je „Gde si nestala, Bernadeta“ epistolarni roman sastavljen gotovo u celosti od pisama i razmene mejlova što celu priču, ispričanu iz više uglova i od strane sasvim različitih aktera, čini još zabavnijom, dinamičnijom i uzbudljivijom.
„Gde si nestala, Bernadeta“ je izuzetno duhovit i zabavan roman, čiji ekscentrični junaci na satiričan način osvetljavaju raznorazne mane, licemerja i slabosti savremenog sveta i pripadnika bogatog i privilegovanog društva kakvo je američko.