Hipi: Postoje ljudi na putovanjima koja se nikad ne završavaju

Sleteo sam u Sao Paulo na početku globalnog haosa sa koronavirusom. Već je sve počelo da se zatvara, a retke prodavnice hrane i lekova, tek poneka pekara ili prodavnica garderobe su i dalje radile. Hotel je bio udaljen dvadesetak minuta vožnje od centra grada, taman dovoljno da sa koleginicama stjuardesama, dve Latinoamerikanke, usput razgovaram o iskustvima sa ljudima iz Brazila. Uprkos „lokdaunu“, grad je bio pun Brazilaca na ulicama, visokih, niskih, tamnoputih, preplanulih i onih čiji su preci davno tu došli iz evropskih zemalja, pa su bili sasvim drugačijeg izgleda, plavokosi sa plavo-zelenim očima. Kao pogođen poplavom iznadprosečno estetski atraktivnih ljudi koja se slila na Avenidu Paulista, centralnu ulicu, Sao Paulo je uprkos tragičnim vestima o broju preminulih od koronavirusa, tih dana na mene uticao kao energetska bomba napravljena od dobrog raspoloženja, lepote, strasti, hedonizma, kaipirinje i čokoladnog kolača sa prelivom od višnje.

“Preliv od višnje završio je u kadi punoj mlake vode, kaipirinju su ako se ne varam služili iz česme.”

Pet dana sam proveo na lejoveru u Brazilu i najpre mi je bilo krivo što nisam dobio priliku da radim i standardnu Katar ervejzovu rutu Sao Paulo – Buenos Ajres – Sao Paulo, jer je argentinski aerodrom neposredno pre toga postao zatvoren zbog pandemije. Međutim, to je brzo zamenilo svo vreme sveta koje sam imao u Brazilu. Bilo mi je drago što sam imao dovoljno prilika da prijatelju iz Brazila koji je živeo u Dohi i dugo nije bio kod kuće, pronađem sve što me je zamolio da mu kupim, pre povratka. Originalnu kaipirinju nisam mogao da mu donesem, ali u raznim prilikama bilo nam je vrlo lepo i bez nje. On je, poput Paula, glavnog junaka Koeljovog romana „Hipi“, vrlo mlad napustio Brazil i krenuo put sveta, preko Londona, do Dohe, prepoznajući usput sve slojeve svog karaktera, htenja i potreba. Nekadašnji nastavnik engleskog jezika postao je stjuard, pa menadžer hotela. Njegovo prisustvo u Brazilu tog aprila je nedostajalo, ali sam zbog našeg prijateljstva osećao kao da i ja pomalo pripadam toj zemlji i da sam u nju dobrodošao i taj osećaj traje do danas – najlepše od svega – verovatno se nikada i neće završiti.

Imali su dugu kosu, nosili šarenu odeću, nisu čitali novine, a smatralo se da su >opasnost za društvo i pretnja pristojnom ponašanju<…

Čitajte

Putujući svetom, upoznao sam veliki broj mladih ljudi koji su se vrlo mladi otisnuli u svet, bez zadrške, bez mnogo planova, ne razmišljajući ni o kakvim strahovima ili potencijalnim opasnostima i rizicima koji u pričama većine onih koji na tako nešto ni ne pomišljaju, navodno idu sa takvom odlukom. Verovatno jer sam i sam učinio nešto slično, uvek bih se lepo osećao u društvu neustrašivih individualaca, karaktera koji se ne sreću baš na svakom koraku. Moj brazilski prijatelj i ja, jednom smo se tako našli i na Filipinima…

“Paulo i  Argentinac su  već ispričali jedan drugom svešto su imali da kažu i sada su posmatrali ravnicu koja je promicala pored njih, iako zapravo nisu bili tamo – zajedno s njima putovala su sećanja, imena, znatiželja…” (Paulo Koeljo, “Hipi”)

Tamo smo večerali plodove mora i filipinsku adaptaciju Mekdonaldsa, doručkovali tišinu i more. I kao i svakom Paulu, nastavilo se putovanje od koliko god hoćeš kilometara, jer postoje ljudi čija se putovanja nikad ne završavaju.

Preliv od višnje završio je u kadi punoj mlake vode, kaipirinju su ako se ne varam služili iz česme. Priče koje sam od svog prijatelja slušao o Brazilu, pokazale su se tačnim. Bio sam trapavo zabavan i nijedan trenutak nisam zaboravio, ai caralho Sao Paulo!

• knjiga