Iako je mene „Potermanija“ uhvatila relativno kasno – 2001, izlaskom prvog filma, nakon čega sam tek čitao prvu, a onda redom i ostale knjige, mogu za sebe reći da sam „Potterhead“ (takoreći zvanični naziv za fanove serijala). Knjige sam čitao svaku bar dvaput, a filmove (zbog jednostavnosti konzumiranja u odnosu na knjige) sam gledao i više puta.
Danas, kada imam skoro četrdeset godina i žarku želju da u moru nepročitanih knjiga, koje i dalje ćežnjivo čekaju da ih otvorim, ponovo čitam Harija Potera i ušuškam se u dobro poznati magični svet, ne mogu da se ne pitam – a kako su te knjige ostarile – vredi li ih čitati i dan danas?
Hari Poter je na prvi pogled tipična bajka/telenovela – siroče u nekom trenutku saznaje da je život kakav je do tada poznavalo laž, te da je predestinovano da bude veliko ime, siroče se otisne u veliki, do tada nepoznat svet, suočava se sa izazovima i (ne)prijateljima raznih veličina i na kraju prevaziđe sve i živi srećno do kraja života. Otprilike tako.
Međutim, stvar naravno nije toliko jednostavna, inače Hari Poter ne bi bio fenomen koji jeste i svi bismo i dalje čitali samo bajke braće Grim.
Hari Poter je, pre apsolutne eksplozije YA-literature, omogućio generacijama novih klinaca da ne samo prate odrastanje i stasanje glavnog junaka, nego i da sami odrastaju uz njega. Retko koji serijal u istoriji književnosti je praćen i iščekivan tako fanatično tokom svog životnog veka kao što je to bilo tokom deset godina objavljivanja knjiga iz ovog serijala. Ponoćne žurke u knjižarama, doček knjige i marljivo čitanje narednih dana, te beskrajno razglabanje o knjigama na internetu – sve je to nešto čemu drugi serijali, ma koliko popularni, nisu mogli ni da priđu. Ni pre, a ni posle.
Šta je dakle ono što nas danas, sa trideset ili četrdeset godina, vuče da se ponovo upušamo u priču o Dečaku koji je preživeo?
Za razliku od mnogih drugih knjiga, Hari Poter predstavlja svet za sebe, odvojen od vremena. Iako mi znamo da je on rođen 1980. godine i da se Bitka za Hogvorts odigrala 1998. godine, iako se pominju stvarni lokaliteti u našem svetu, u svemu tome nikada nema previše detalja koji bi priču vezali za ovaj ili onaj period naše istorije. Britanski premijer se nikad ne pominje imenom, pominjanje savremenih tehnologija ide najdalje do lifta, te je stoga lako čitati priču i ne osećati odvojenost od iste činjenicom da je pisana ne samo u neko staro vreme, nego i za čitaoce tog određenog vremena. Sve to zajedno znači da Harija Potera mogu da čitaju i deca koja odrastaju danas i da pritom nemaju nikakvih problema sa razumevanjem referenci.
Pravu magiju ovog serijala predstavljaju likovi – i pored pomalo iritirajuće aliteracije (skoro svi likovi imaju isto prvo slovo imena i prezimena), oni su živopisni, višedimenzionalni i do kraja serijala niko ne ostaje dvodimenzionalni isečak, nego kompletna osoba sa svim vrlinama i manama. Napisani su tako da ih razumemo i ako knjige čitamo dok odrastamo, a i kao odrasle osobe – naravno, na potpuno različite načine, ali u tome i leži magija.
Na posletku, sasvim je u redu i da nam se Hari kao glavni lik ne dopada toliko kao kada smo bili mlađi (već vidim sebe kako gunđam da ima više sreće nego pameti), kao što je u redu i da nismo preterani ljubitelji javnih istupa DŽ. K. Rouling poslednjih godina (a ona kaže kako je Harija oblikovala najviše prema sebi), jer ova priča svakako nije samo o njemu. Kada priču čitamo odraslim, iskusnijim očima, vidimo ono najbitnije – ovo je knjiga o magiji koju imamo i u našem svetu, a to je kombinovana moć ljubavi, prijateljstva i požrtvovanja.
I najgori skeptici moraju priznati da čovek nikada nije previše star za takve priče.