Međutim, u vremenu gde je sve postalo ubrzano, gde su se prave vrednosti gotovo izgubile i u kom se zaprepastimo od iznenađenja kada naiđemo na nekog ko nas zapravo razume, ne mogu, a da ne postavim pitanje – „da li iko više i veruje u taj srećan kraj?“.
Na početku ove priče, glavna junakinja Ljuba čita knjigu. A onda, malo po malo, u umerenim dozama, saznajemo stvari o njenom životu: ima sina, nesrećna je, radi kao profesor u Prvoj beogradskoj gimnaziji i voli da čita. Romane najviše.
Bori se za sebe i plaši da joj život nije propao jer nije postigla neki specifičan, veliki uspeh. Štaviše, postigla je neuspeh koji joj obeležava čitav život, a koji nije mogla da izbegne. I ne zna koji joj je cilj, niti šta želi od života, a i kad bi znala – mala je verovatnoća da to i dobije, ma koliko se trudila.
Knjiga koju čita u njoj će probuditi nova osećanja i podstaći je da se trgne i proba da živi.
Ko god je bio nekada nesiguran i anksiozan, zna da je to začarani krug. Posmatrajući iz njega vidimo jedino srećne ljude, ljude čiji životi su ispunjeni i čini se, nastavljaju dalje, napred, ispunjavaju se novim stvarima: dobrim ili lošim. Onaj ko se nalazi u tom depresivnom krugu jednostavno je isključen, sam i za njega svet stoji i nema prilika ni izgleda ni za male radosti, kamoli za jedan veliki, čuveni „Happy end“.
Ovo je priča o običnoj ženi koju muče naizgled tipični i rešivi, ali ipak bitni problemi. I zato mi se činilo kao da me knjiga „poznaje“, kao da, nekim svojim delovima i rečenicama, razume mene i kaže mi „sve je okej“. Osećala sam se kao da sam na kafi sa osobom koju znam dugo i verujem da je u tome razlika između dobrog pisca i onog prosečnog.
Knjigu sam rešila da slušam, pošto se skoro pojavila u audio verziji na bookmate aplikaciji. Čita je sama autorka, Mirjana Bobić Mojsilović i zaista mislim da je to bio pun pogodak, kao i da bi bilo odlično da se još neka knjiga u njenoj izvedbi nađe na servisu.
Kako autorka navodi, poruka je sledeća:
„Moja teorija je da samo uz knjigu, dobru knjigu, svaki čovek, mali čovek, kakva sam i sama, može da dobije dve poruke koje su od ključnog značaja za smisao života i za duševno zdravlje, a te poruke su 1. nisi sam i 2. nisi nula. Čovek koji čita nikad ne može da bude nula.“
Iako nisam očekivala da mi se „Happy end“ toliko dopadne, verujem da ću čitati (nadam se i slušati opet) i ostale knjige Mire Bobić. Tokom istraživanja saznala sam da postoji i nastavak po nazivu „Majke mi bajka“, te se radujem da čujem kako se stvari odvijaju nakon „srećnog kraja“.
Ne znam da li će vam se dopasti ili ne, ali ovo je jedna od onih knjiga koja je meni došla baš kada mi je trebalo da čujem šta ima da kaže i zato će mi uvek ostati draga.
„Možda nije sve u srećnom kraju. Možda je poenta u samoj priči.“
Autor teksta: Milica Stojiljković (@bymilicas)