Volim kada me knjiga sama privuče. Da li su to korice, naslov, autor, bez bilo kakvog saznanja o radnji, likovima, deliću priče, kliknula sam na naslov Hajduk iz Beograda. Uvidela sam da uopšte nisam pogrešila, ali i da je misterija kako me je ova knjiga pozvala da je pročitam.
Jedan od mnogih ciljeva svih knjiga na ovom svetu je da u nama izazove emociju. Ma kakav da je stil pisanja, bilo da se poistovećujemo sa glavnim, ili pak sporednim likovima, sve ono o čemu čitamo je tu da bismo doživeli emocije, neretko i one koje dugo nismo iskazivali ili nismo znali da umemo da ih ispoljimo.
Nisam skidala osmeh sa lica od prve do poslednje stranice, a dešavalo se i da se glasno smejem. Osim toga što me je knjiga zabavila, atmosfera je učinila da se vratim u vreme kada sam provodila cele dane napolju, u prašini, igrajući se zemljom, peskom, praveći torte od blata koje su bile ukrašene maslačkom i sitnim poljskim cvetovima. Setila sam se gradske dece koja su svakog letnjeg raspusta dolazila kod rođaka, ovde u naše selo, i kako su se svi različito prilagođavali. Dok su jedni uživali kao da su svakodnevno u ovakvom okruženju, drugi nikako nisu mogli da se oslobode gradskih manira i ustezanja.
Gligorije Pecikoza Hajduk sprema se da letnji raspust provede u mestu gde je rođen, kod svoje bake u selu. Iako nije prošlo mnogo vremena od njegovog poslednjeg boravka tamo, uočava promene na svakom koraku. Da, prepoznaje skoro svaki kutak, ali mu ipak nešto deluje toliko drugačije, ponajviše ljudi.
Isprva mi je bilo čudno da čitam o tome kako je prošlo tek godinu ili dve dana otkako je poslednji put video drugare iz škole, komšije, uopšte svoje vršnjake, i kako ih jedva prepozna. Onda se setim… Društvene mreže ne postoje oduvek. I razmišljam koliko je zapravo lepo sresti ljude na ulici i u trenutku biti nesiguran o kome se radi (iako mi bi neobično da je moguće toliko se promeniti za kratko vreme). Slatka i brzinska ćeretanja o tome ko šta radi, ustaljena pitanja o porodici, zajedničkim poznanicima, i naposletku bude vam drago što ste se sreli. Sada, kada iznosimo toliko o svojoj svakodnevici na različitim društvenim mrežama, upoznati smo skoro u potpunosti sa nečijim promenama u životu, znamo i bitne i manje bitne stavke, retko kad može da dođe do susreta poput ovih u knjizi.
Rano buđenje uz kukurikanje petla baš kod njegovog prozora, babin doručak nakon koga možeš volu rep da iščupaš, susreti sa kumovima i ostalom familijom postali su deo svakodnevice našeg Gligorija. Međutim, brzo mu je postalo dosadno i morao je da pronađe zanimaciju kako se ne bi vratio kući pre vremena. Kada ga drug Himalaja iznenadi željom da mu se pridruži na selu, njih dvojica zajedno kreću u nove avanture i sve postaje lakše i lepše. Oživljava svoj hobi, fotografisanje, i okuplja još zainteresovanih a potom pronalaze jedan letnji posao koji je zahtevan ali naposletku i sladak.
Toliko sam uživala prateći avanture na selu da sam poželela odmah da čitam i sve druge knjige ovog autora u kojima je glavni lik Gligorije. Već po završetku ovog teksta otvaram jedno novo poglavlje, a vi, ako vam fali smeha, počnite sa čitanjem Hajduka iz Beograda za tri, dva, jedan…