Ili pak, koliko puta ste bili gordi i istrajni u svojoj gordosti ne mareći šta lepo može da se desi kada biste je pustili? Vratimo se zajedno u Englesku, u devetnaesti vek, kada su se daleko više cenile prave vrednosti koje su danas dragocena retkost, ali su određene karakterne osobine dolazile do izražaja koliko i danas.
Elizabet Benet je jedna od pet sestara, dele iste roditelje, ali se potpuno razlikuju, svaka je priča za sebe. Roditeljima je glavni cilj da ih bogato udaju, naročito njihovoj majci. Sredina u kojoj su je prilično monotona, teme za razgovor su delimično iste, ali bez obzira na to mlada Elizabet je jedina koja sve to pomno posmatra, analizira i udubljuje se u svoja razmišljanja koja su nametnuta pomenutim okolnostima. Monotonija ustupa mesto čavrljanju, nestrpljivosti, uzbuđenosti i radosti dolaskom finog gospodina Binglija nedaleko od njih. Tada se organizuju okupljanja, balovi, konačno ima malo više života i aktivnosti u njihovoj svakodnevici. I tada Elizabet upoznaje ne tako finog čoveka, prijatelja gospodina Binglija. Od momenta njihovog upoznavanja, zbog držanja i nadasve ponosnog pristupa svima, kod Elizabet se javljaju predrasude, a kod gospodina Darsija gordost doseže najviši nivo. Međusobna netrpeljivost se nije otvoreno pokazivala, nego skriveno, nadmudrivanjima i čestim provokacijama, sitnim, ali preciznim.
Knjiga Gordost i predrasuda je napisana toliko jednostavnim, a opet efektnim i atraktivnim stilom, da vam je prosto milo oko srca dok čitate te rečenice. Navodi vas da zamišljate raskošne haljine i salone u kojima su održavani balovi, ples koji im raduje dušu, a onda i vašu.
Nakon pročitane knjige i vaše vizualizacije, možete pogledati seriju. Cela jedna knjiga je stala u šest divnih epizoda, sa predivnim ambijentom, kostimima i na kraju glumcima koji su vam dočarali komplikovan odnos koji se tek na kraju nazvao ljubavnim, a zapravo je takav od početka. Uspeli su da prenesu i najsitnije detalje u seriju i tako vam priušte potpuni užitak, onakav kakav ste i sami zamišljali. Snimljena je 1995. godine i nije satkana od različitih specijalnih efekata, mada i nije bilo potrebe za tim.
Beskrajno simpatična priča u kojoj su ljudi mnogo više koristili reči nego danas, njihovi dijalozi se ne svode na puko ćaskanje o vremenskoj prognozi i raznim banalnostima. Setite se koliko praznih razgovora vodimo sa ljudima, pričamo da bismo pričali, da bismo izbrisali neprijatnu tišinu. U ovom romanu, kao i u seriji, bilo je tišina. Doduše ne neprijatnih, one su upotpunjene osmesima, čitanjem pesama, sviranjem klavira, igranjem karata i samo uživanjem u nečijem društvu. Elizabet i Darsi, svako na sebi svojstven način, bori se sa svojim karakterom zarad nečeg velikog. Zarad ljubavi. Ma koliko je predrasude okruživale i mučile tokom njenih razmišljanja, Elizabet ih postepeno ruši. Darsi, ma koliko ponosit bio, vremenom, kada uviđa da mu to neće doneti ništa dobro, a kamoli ono što istinski želi, odbacuje malo po malo svoju gordost i biva pomalo smešan u tim pokušajima, ali na kraju uspeva.
Nameće se pitanje koliko smo mi spremni da menjamo sebe i svoj karakter zarad, ne mora nužno ljubavnog, odnosa sa nekim? Da li smo izgrađene ličnosti sa dvadeset, trideset, pedeset godina, ili se menjamo tokom čitavog životnog veka? Ne dozvoljavamo drugima da nam kvare sreću i naš ušuškan život. Zašto bismo onda to dozvolili sebi?
Autor teksta: Teodora Milenković (@dora_i_knjizica)