Počevši sa čitanjem romana Godine obrnutim redosledom stičem utisak da sam dohvatila neki ljubavni roman i već sam ga otpisala. Dvoje mladih, potiču iz porodica koje se razlikuju po mnogo čemu, po statusu, političkoj opredeljenosti, pogledu na svet, i zaljubljuju se. Pohađaju fakultet i deluje da će sve ići onako kako treba, laganim tempom, jedno po jedno… No, ona ostaje u drugom stanju i čeka ih nešto što nisu isplanirali, novine i strah od nepoznatog.
U životima mladih, a neretko i kasnije, izuzetno je značajna potpora roditelja. Reakcija roditelja na novonastalu situaciju je nešto što svi pomno posmatramo i unapred se plašimo koliko će biti prikladna, makar u našim očima. Kako je roman smešten u sedamdesete godine prošlog veka, stičemo uvid u teška vremena, politička previranja, nasilje na sve strane i širenje narkotika. Njih dvoje su se borili da stvore porodicu. Svako na svoj način. Svako je isticao svoje prioritete.
Ne sećam se kada sam poslednji put čitajući neku knjigu istinski strahovala za sudbinu junaka. Imala sam osećaj da će biti neko skretanje s puta i da će se to odraziti na kompletnu porodicu. Znate ono kad želite više i bolje, ali bi vam baš to trebalo preko noći, ne želite dugo da čekate, nestrpljivi ste i razmišljate o brzini realizacije iako bi to podrazumevalo da morate da prekršite zakon ili čak vaša moralna načela. Borba sa samim sobom često može biti najteža borba koju vodite u životu, i to skoro čitav život. Neko se u silnom razmišljanju i vaganju predomisli, otrezni i shvati da je za sve potrebno vreme.
Glavni lik ove priče je imao snagu volje da načini neki boljitak, ali, po koju cenu? Nisam shvatala koliko je ova knjiga uticala na mene jer sam isprva stavila u prvi plan politiku koja me ne zanima mnogo, a dominirala je tokom čitave radnje. Kako sam se približila kraju hiljadu pitanja koja sam postavljala sebi mi je prolazilo kroz glavu, a najglasnije je odzvanjalo: “Koliko dobro vladam svojim životom?”
Bez obzira na godine, okolnosti i okruženje koje, bez sumnje utiče na nas, na kraju dana, kada smo sami sa svojim mislima i planiramo naredni korak, da li strpljivo gradimo, od temelja, sa potrebnim pauzama za predah, uz smeh i pohvalu sebi nakon rešene jedne tačke dnevnog reda ili razmišljamo u drugom smeru i tražimo prečice do cilja? Prečice koje mogu biti loše po nas, u pogledu zdravlja, odnosa sa drugim ljudima, sklada sa samim sobom. Da li smo svesni da smo, mada je kliše i prilično izlizana rečenica, zaista mi gospodari sopstvenog života? Karakter nam je takav kakav je, ali mi ćemo ga menjati godinama, o da, čovek može da koriguje sve što poželi, ako to zaista želi!
Možemo uticati na raspoloženje i kada je sunce i kada je kiša, možemo birati da nosimo roze naočare umesto sivih, do nas je. Postoje usponi i padovi, ali najvažnije je da se uspešno izborimo sa sobom i za sebe kako bismo kasnije bili spremni za dalje borbe, ruku pod ruku sa nekim…
Autor teksta: Teodora Milenković (@dora_i_knjizica)