Međutim, ono što ova knjiga nudi, nije jednostavno pripovedanje o prethodno navedenom, već je u pitanju knjiga koja na jedan neobičan način proučava simbiozu između dobra i zla, i koja i posle samog kraja ostavlja otvorenom onu večitu dilemu - koja je to granica između dobra i zla, i ko je zapravo zao, čudovište ili njegov tvorac?
Legenda o Prometeju jeste ono što pozadinski prati Šelinu zamisao. Naime, u kratkim crtama, Prometej je stvorio čoveka od gline. Isto tako, pripovest Viktora Frankenštajna otkriva njegovu opsesiju naukom koja je rezultirala kreiranjem čudovišta ni iz čega. Iako mi ne saznajemo način na koji je ono stvoreno, posledice takvog izigravanja boga od strane jednog čoveka jesu ono što predstavlja horor segment ove priče. Takođe, iako nam sam čin stvaranja čudovišta nije poznat, gradacijski pratimo stvaranje dva čudovišta, primenom metafore, i to posmatrajući i analizirajući lik Viktora Frankenštajna paralelno sa razvojem lika njegove kreacije.
Sama priča o navedenoj simbiozi između dobra i zla nastala je sasvim slučajno, kada je mlada Meri Šeli sa svojim suprugom bila u poseti lordu Bajronu, kojom prilikom je Bajron rekao da svako od prisutnih treba da napiše priču o duhovima. Upravo je iz te njegove rečenice otpočeo Šelin put ka kreiranju jedne od najpoznatijih priča u istoriji koja je dobila i brojne ekranizacije.
Otkad je delo ugledalo svetlost dana, mnogi su analizirali njegovu sadržinu, te su se tako pojavile i različite teorije o feminističkom momentu u pogledu toga kako ništa što ne potiče od muškarca i žene zajedno ne može biti dobro. O ovakvom razumevanju dela, između ostalog, zabeleženo je i nekoliko redova u sjajnom pogovoru koji prati knjigu. Međutim, ne bih se predugo zadržavala na ovom tumačenju, već ovde želim da podelim sa vama ono što je za mene bilo najupečatljivije u romanu.
U pitanju je period u kom čudovište, posmatrajući ljude iz susedne kuće, zapravo uči o ljudima. Njegovo zapažanje bilo je:
„Da li je čovek zapravo toliko moćan, pun vrlina i velikodušan, a u isto vreme tako poročan i nizak? On je izgledao čas kao pravi predstavnik rđavih načela, a čas kao oličenje svega plemenitog i božanskog. Biti veliki duhom i pun vrlina bila je najveća čast koju može postići neko ljudsko biće; a biti nizak i poročan, kao što je zabeleženo da su mnogi bili, značilo je najveće uniženje, nešto još bednije nego što je slepa krtica ili bezopasna glista. Dugo nisam mogao shvatiti kako jedan čovek može da ubija svog bližnjeg, pa čak ni zašto postoje zakoni i vladavine; ali kad sam čuo pojedinosti o poroku i krvoproliću, moje čuđenje je prestalo, a osećao sam odvratnost i gnušanje“.
Postoje i elementi priče koji se porede i sa mitom o Narcisu, ali iz obrnute perspektive. Naime, Narcisa je, ugledavši svoj odraz u vodi, opčinio njegov lik toliko da je izgubio život u opsesiji da zagrli svoj odraz, dok se Frankenštajnovo čudovište dodatno zamrzelo uvidevši kako izgleda. Navedenoj paraleli, takođe, posvećeno je nekoliko redova pogovora. Zato, pored svega istaknutog, ovo je roman i o opsesiji. Opsesiji o primeni nauke, o stvaranju nestvorljivog, o opsesivnoj želji za ljubavlju i prihvatanjem. Opsesiji o hvatanju neuhvatljivog.
Iako ovaj neveliki roman otvara brojna pitanja, ono na šta bih želela da skrenem pažnju jeste i kratka studija o prihvatanju i neprihvatanju različitosti. Pravi primer za to je upravo odnos ljudi prema Frankenštajnovoj kreaciji. Uglavnom je prva reakcija čoveka kad vidi nešto što je njegovom umu daleko i nepoznato, odbacivanje istog, a ne njegovo prihvatanje. I zato, da li je upravo to razlog razvoja zla u čudovištu, ili je zlo prisutno u svima nama, samo čeka priliku da se probudi?
Autor teksta: Deana Malek (@Bookvalna)