Trileri su možda najrasprostranjeniji žanr u ovom trenutku. Ovo je žanr u kome uživaju mnogi - počevši od zaljubljenika u književnost koji sa vremena na vreme vole da se upuste u potragu za ubicom, do onih koji generalno ne čitaju a opet vole da neke noći provedu uz dobar triler. Ali u moru trilera na koji možemo naići ne samo u knjižarama, već i na kioscima, teško je izabrati onaj pravi koji će Vas zaista držati na iglama. Ali sada dolazimo do određene začkoljice a to je pitanje šta je to triler? Da li su to detektivske priče koje uvek imaju neko ubistvo po sredi? Svakako da to jesu trileri ali to je samo mali delić onoga što ovaj žanr pruža. Osim trilera smeštenih u današnjicu, postoje istorijski trileri koji su smešteni u neko davno vreme. Iako nisu klasični trileri na koje smo možda navikli u poslednjih nekoliko godina, oni će se sigurno dopasti ljubiteljima istorijskih drama. Jedan takav je Fabrika lutaka o kome se baš dosta pričalo prethodne godine. Da li je ovaj roman Elizabet Maknil opravdao i zaslužio tolike hvalospeve?
Roman Fabrika lutaka smešten je u London u toku 1850. godine. Priča prati mladu i lepu Ajris Vitl, sa defektom krive ključne kosti, koja živi i radi u prodavnici lutaka zajedno sa svojom sestrom jer su njihovi roditelji izuzetno siromašni te su ih poslali tu da nešto zarade za sebe. Međutim, Ajris nije zadovoljna svojim životom, jer pre svega radi izuzetno dosadan posao. Naime, njen posao je da farba lica svih lutaka koje prodavnica prodaje, a zapravo mašta da postane slikarka, što je bilo skoro pa nemoguće za ženu u tom periodu kada su malte ne svi poslovi, posebno umetnički, pripadali muškarcima. Sa druge strane, tu je i Sajlas Rid, čovek koji je jezivog izgleda i još jezivije prirode. On ima svoju prodavnicu kurioziteta, i skuplja ne samo preparirane životinje, već i čudnovate stvari (što nazivamo i kuriozitetima) kao što su na primer pas sa dve glave i slične pojave. U trenutku kada ugleda Ajris i njenu ključnu kost, Sajlas će poželeti da je poseduje na koji kog način može.
Međutim, osim ova dva lika, vrlo je bitno pomenuti i prerafaelite, odnosno prave istorijske ličnosti koji se pojavljuju u ovom romanu, a neki od njih igraju i veliku ulogu. Jednim stilom prave Trejsi Ševalije, koja u svoje romane uključuje istorijske figure o kojima ne znamo mnogo, tako i Elizabet Maknil do detalja istražuje živote slikara prerafaelita i smešta ih u svoju priču, neke po imenu i prezimenu, a neke samo bazirane na istinitim slikarima. Prerafaeliti, odnosno prerafaelitsko društvo jeste bila grupa slikara koja je želela da potpuno promeni percepciju umetnosti i način slikanja i trudili su se da svoje muze koje slikaju predstave sa svim svojim manama kao što su ožiljci, bubuljice, prljava stopala. U romanu predstavnik ovog bratstva jeste Luis Frost, koji će imati veliku ulogu za samu priču, kao i Džoni Mile i Dante Gabriel Roseti, slikari koji su zaista postojali. Svi ovi likovi, uključujući i malog Albija, siromašnog dečaka koji je simbol tog Viktorijanskog siromašnog stanovništva i koji služi kao spona između ostalih likova, čine neverovatnu puzlu različitih osobina. Na jedan dikensovski način, shodno vremenu u kome je radnja smeštena, Elizabet Maknil daje svakom liku jednu jaku karakternu crtu koju lik vuče do samog kraja romana. Zato je bitno ne očekivati kompleksne likove, jer su namerno vrlo prosti i jednolični, kao što je bila i literatura tog vremena.
S druge strane, iako su priča i likovi sjajno zamišljeni i dočarani, Fabrika lutaka nije primer najkvalitetnije književnosti, ali je idealna za tri popodneva jer je izuzetno interesantna, odaje neki neverovatan osećaj, vrlo je atmosferična i na sve to, jako se brzo čita. Iz tog razloga, svaka čast Elizabet Maknil koja je uspela da napiše roman koji će toliko da dočara atmosferu nižeg staleža Viktorijanskog Londona a da uz to ispriča jednu krajnje zabavnu i interesantnu priču.
Iako ne treba od ovog romana očekivati neki budući klasik, ovo je definitivno roman koji treba imati u vidu, jer je zaista knjiga koju mogu čitati i tinejdžeri i odrasli.
Autor teksta: Marko Kovačević (@Bukmarkić)