Zamalo neobjavljeni dobitnik Pulicerove nagrade

Nije teško biti genije. Najteže je ubediti ljude u tu očitu činjenicu. Salvador Dali je imao sreće da svojim marljivim radom nametne sebe kao očitog genija. Sa druge strane, iako mnogo veći umetnik od slavnog nadrealističkog slikara, njegov francuski kolega impresionista Van Gog za života nije uspeo da proda nijednu sliku. I da nije bilo upornosti Džoane Van Gog da dela svog devera promoviše i popularizuje u izložbenim prostorima širom evropskog kontinenta, pitanje je kada bi i da li bi svet „odlepio“ za Suncokretima.

Žena se javlja u još jednoj priči o neshvaćenom geniju. Ovoga puta u pitanju je majka, a naš nesrećni junak Džon Kendi Tul.

Rođen je u porodici srednje klase u Nju Orleansu. Odrastao je pod snažnim uticajem dominantne majke koja ga je uvek podsticala da se iskazuje kroz umetnost. Mali Džon je sa svega deset godina, pod majčinim strogim okom, već postao glumac i zabavljač. Imao je šesnaest godina kada je napisao svoj prvi roman “Neonska Biblija” koju je docnije odbacio kao „tinejdžersku“.

Tokom studija engleskog jezika na Kolumbiji paralelno radi i kao predavač na više koledža. Sve ovo prekida odlazak na odsluženje vojnog roka gde Džon radi kao učitelj engleskog jezika regrutima sa španskog govornog područja. Zajedno sa unapređenjem dobija i sopstvenu kancelariju gde započinje pisanje romana “Zavera budala”. Roman će završiti u roditeljskoj kući u koju se vraća nakon vojske.

Džon Kenedi Tul ima dvadeset i četiri godina i upravo je završio rukopis verovatno najboljeg romana na svetu.

Međutim, tu tek počinju njegove muke koje će se okončati tragično.

Pun entuzijazma i elana rukopis romana odmah nosi izdavačkoj kući „Simon & Schuster“. Glavni urednik Robert Gotlib, jedan od najvećih umova američke književnosti i novinarstva, odbija da štampa ovo delo uz opasku kako je roman zanimljiv, ali da ima brojne nedostatke i da svakako nije za objavljivanje.

“Godinu dana nakon što je po prvi put objavljena „Zavera budala“ je dobila Pulicerovu nagradu. Knjiga je prodata u 1,5 miliona primeraka i prevedena je na osamnaest jezika.”

Džon Tul nekoliko godina pokušava da popravi rukopis, ali Gotlib uporno odbija da ga štampa. Vremenom, Tul gubi entuzijazam i prestaje da radi na rukopisu. Pokušava da započne rad na nekom novom tekstu, ali bez uspeha. Kako vreme protiče Džon nastavlja da životari na relaciji kuća i Dominikanski koledž gde radi kao profesor. Na nagovor majke ponovo pokušava da pošalje rukopis drugom izdavaču koji ga takođe odbija.

Zbog stresa i frustracija koje donosi nemogućnost da objavi roman Tul počinje da pati od paranoje i užasnih glavobolja i, da stvar bude gora, odbija psihijatrijsko lečenje. Prvi deo ove tragedije okončaće se onog dana kada sa ukupno 1500 dolara u džepu odlazi na put bez povratka. Negde u Misisipiju Džon Kenedi Tul, u trideset i prvoj godini života, uzima baštensko crevo i sprovodi ga od auspuha kroz prozor automobila. To je bio tragičan kraj jedne ličnosti čiji je jedini greh bio što se usudio da napiše najbolji roman na svetu koji je bio daleko ispred svog vremena.

Jedna od najduhovitijih knjiga ikada napisanih. Smejaćete se do suza. / New Republic manje

Čitajte

Kao i u slučaju Vinsenta Van Goga gde je brigu o delima preminulog umetnika preuzela Džoana, tako kod Tula na scenu ponovo stupa njegova majka Telma Tul.

Nakon smrti svoga sina i ona pada u depresiju u kojoj provodi dve godine. Kada se najzad oporavila od stravičnog bola donosi odluku da celom svetu dokaže koliko je njen sin bio talentovan. Tokom narednih pet godina poslala je rukopis na adrese sedam izdavača. Svi su je odbili.

„Sa svakim odgovorom sam pomalo umrla“, rekla je kasnije o tom periodu.

Onda je počela da dosađuje profesoru Vokeru Persiju, poznatom američkom filozofu i nagrađivanom piscu, koji je u tom trenutku predavao na lokalnom univerzitetu. Zvala ga je telefonom i pisala mu pisma sa molbom da pročita rukopis njegovog sina. Persi se požalio i svojoj supruzi o čudnoj starici koja pokušava da stupi u kontakt sa njim. Kada je Persiju isticao ugovor o radu na univerzitetu Telma Tul grubo upada u njegovu kancelariju i zahteva da ovaj pročita rukopis.

Persi je pristao da pročita nekoliko stranica čisto da bi umirio dosadnu staricu. Mislio je da će mu trebati svega nekoliko stranica ili, čak, pasusa da proceni kako delo ništa ne valja. Onda je počeo da čita. I više nije mogao da se zaustavi. Bila je to najbolja knjiga na svetu. Sada je i profesor bio ubeđen u to. Ostalo je da sada on ponese teret ubeđivanja celog sveta, te skupine mediokriteta koji su se zaverili protiv ovog rukopisa, da je u pitanju najbolja knjiga na svetu.

“Glavni junak priče je Ignacije Ž. Rajli. U pitanju je krupni tridesetogodišnjak koji živi sa svojom mamom koja ga služi i izdržava od svoje penzije i udovičkog dodatka. Dok ga mama služi, pere, pegla, dvori i sprema hranu, Ignacije najveći deo svog vremena provodi u svojoj sobi gde piše svoj opus magnum iliti optužnicu protiv 20. veka.”

Čak je i Persiju bilo potrebno tri godine da objavi knjigu. Sam je morao da plati objavljivanje i to za malog izdavača u minimalnom broju primeraka. Knjiga je bila tako dobra da je i tih 2.500 primeraka bilo dovoljno. Ljudi su polako počeli da čitaju ovu najbolju knjigu na svetu.

Sve ostalo je legenda.

Godinu dana nakon što je po prvi put objavljena „Zavera budala“ je dobila Pulicerovu nagradu. Knjiga je prodata u 1,5 miliona primeraka i prevedena je na osamnaest jezika (kod nas trenutno postoje dva prevoda, jedan je objavila izdavačka kuća „Clio“, a drugi „Laguna“). Zainteresovale je i neke filmadžije. Slavni režiser i dramaturg Džon Voters je u jednom trenutku poželeo da na osnovu ove knjige snimi film sa Divajn u glavnoj ulozi, a i britanski glumac Stiven Fraj je bio zainteresovan za adaptaciju ove knjige.

O čemu se, zapravo, radi u ovoj knjizi?

Glavni junak priče je Ignacije Ž. Rajli. U pitanju je krupni tridesetogodišnjak koji živi sa svojom mamom koja ga služi i izdržava od svoje penzije i udovičkog dodatka. Dok ga mama služi, pere, pegla, dvori i sprema hranu, Ignacije najveći deo svog vremena provodi u svojoj sobi gde piše svoj opus magnum iliti optužnicu protiv 20. veka. Glavni junak priče je Ignacije Ž. Rajli. U pitanju je krupni tridesetogodišnjak koji živi sa svojom mamom koja ga služi i izdržava od svoje penzije i udovičkog dodatka. Dok ga mama služi, pere, pegla, dvori i sprema hranu, Ignacije najveći deo svog vremena provodi u svojoj sobi gde piše svoj opus magnum iliti optužnicu protiv 20. veka.Naravno, Ignacije se izlaže svim kapitalističkim produktima popularne kulture kako bi razotkrio svu dekadenciju i propadanje društva i „civilizacije“ u kojima je osuđen da živi. To mu daje snagu da još više pati za svetlim mračnim srednjim vekom u kome se znao neki red.

Međutim, kada mu njegova mama zapreti da će kuću prodati i otići u starački dom, ako ovaj ne nađe pristojan posao Ignacije mora da se suoči sa budalama. Gde god nađe zaposlenje on podiže revolucije izazivajući urnebesne kalambure i promene u životima ljudi koji se u tim trenucima nađu pod uticajem njegove gravitacije.

“Svaki lik kojeg je stvorio genijalni um Džona Tula je nezaboravan.”

Svaki posao Ignacije koristi da nastavi svoju svetu borbu, svoj krstaški rat, protiv savremenog sveta, rada, poroka svih fela, političkih i ekonomskih ustrojstava, potrošačkog društva… Glavno oružje protiv sveta, te blasfemične skupine ovaca koja ga sprečava da ostvari svoj puni potencijal, koji se urotio protiv njega jesu nadmoćan um, oštar jezik, prirodna snalažljivost, spretnost, okretnost, ali pre svega kolica sa hot-dogovima koja su puna i kojih se neće lišiti sve dok ih ne isprazni.

Jedina opasnost koja preti ovom junaku jeste da mu mama ne donese krofne i da mu se ne zatvori zalistak. Takođe mu nad glavom preti i povratak njegove bivše devojke Mirne Minkof, te, kako je naziva, „kurve vavilonske“, koja želi da ga „spase“ i dovede u Njujork, to leglo svekolike dekadencije i bluda.

Ono što daje posebnu draž celoj priči nije samo glavni junak već i ostali likovi koji su savršeni u svojim nesavršenostima i manama. Svaki lik kojeg je stvorio genijalni um Džona Tula je nezaboravan.

Svaka rečenica u romanu je perfektna i na svom mestu. Humor je urnebesan, što knjigu „Zavera budala“ čini verovatno najsmešnijom knjigom ikada napisanom.

Mnogi izdavači su odbijali ovaj roman sa konstatacijom kako autor zapravo priča o svečemu, ali da zapravo nema neku važnu poruku, kao i da su neki delovi ubačeni samo zato što su smešni i bez ikakve druge funkcije.

Jedino što je važno i na šta bi trebalo da mislite tokom čitanja ove knjige jeste da je za njen naslov iskorišćen citat Džonatana Svifta, autora knjige „Guliverova putovanja“, u kome se kaže: „Kada se pravi genije pojavi na svetu prepoznaćete ga po jednom, sve budale će se udružiti protiv njega.“

• knjiga