Džentlmen u Moskvi, knjiga godine po izboru Washington Posta, San Francisco Chroniclea, Chicago Tribunea

Bio je pretposlednji dan 2019. godine kada smo ekipa kolega i ja sleteli na aerodrom Domodedovo u Moskvi. Nepotrebno je reći da niko nije imao pojma da smo na dva dana od početka najčudnije godine za život naše generacije, godine u kojoj će normalno postati luksuz. Nesvesni toga, bili smo možda i previše dobro raspoloženi, malo više nenormalni i takvi smo seli u taksi i iz hotela se odvezli do Crvenog trga u Moskvi, rešeni da se odlično provedemo, jer baš tu završavamo našu radnu 2019. godinu, zajedno.

Prvi je iz taksija izašao moj kolega stjuard sa severa Afrike, izbacivši svoju crnu čizmu na štiklu, koju je prethodnog vikenda kupio u nekoj od prodavnica brendirane obuće u Dohi. Njegov spektakularni izlazak na Crveni trg pratila je papreno skupa plava jakna sa anđeoskim krilima u rojal plavoj boji i crne mačkaste naočare. Iako me je maksimalno zabavljalo njegovo prisustvo, tek radi potrebe da proverim da li je sasvim svestan da smo sleteli u još uvek mahom konzervativnu Rusiju, u taksiju sam ga pitao da li zna gde smo.

„Ljubavi, ja ovde imam trojicu. Znam sve o Rusiji.“

Bile su tu još dve koleginice stjuardese, od kojih se jedna brzo napila kuvanim vinom. Njih dve su se uskoro izgubile među drvenim kućicama s kojih su visile novogodišnja dekoracija, medenjaci i vunene čarape, toliko debele, verovatno pravljene da se u njima bez cipela preživi i u sibirskim uslovima. Kolega s krilima anđela me je uhvatio pod ruku i rekao – „sad ćemo da se šetamo, ti ćeš biti moj džentlmen, a ja tvoja dama.“ U toj šetnji, saznao sam da kolega ima ugovoren brak – sa devojkom – u svojoj zemlji i kada sam saznao još malo više, shvatio sam da se šetam u centru Moskve s čovekom koji će imati jedan poseban, drugačiji emotivni život od uobičajenog. I u tome je jedna od nesumnjivih lepota posla koji sam radio.

„Ona je takođe u fazonu, voli žene. Dogovorili smo se, da nas roditelji ne bi smarali. Mi smo super prijatelji.“

Napravili smo puno fotografija jedan drugom i odlično se proveli u ostatku večeri. U nekom trenutku, pridružile su nam se i koleginice i zajedno smo večerali za drvenim stolom, uz još malo kuvanog vina i nešto slatko. Kasnije, tipično za turiste, naseli smo na ljubaznost domišljatih lokalaca obučenih u kostime Deda Mraza i ruskih prazničnih vila, koji su nas dohvatili nespremne, napravili s nama nekoliko fotografija, pa nam svima tražili po 10 evra. 40 evra za nekoliko sekundi poziranja – odličan novogodišnji biznis.

Da ste me tada, na kraju „poslednje normalne“ godine u našim životima, pitali šta čitati na putu za Moskvu pred praznične dane – verovatno bih rekao – ništa, izađite na Crveni trg i uživajte u ruskim sendvičima (salama, topljeni sir među dva parčeta hleba), crvenom vinu i medenjacima. Ali sada, kada smo prošli kroz sve kroz šta smo prošli, rekao bih – pročitajte roman o čoveku kojem je lepota Crvenog trga, na koji u kasne večernje sate pretposlednjeg dana u godini padaju kristali od snega, bila naprasno uskraćena, iako nadohvat ruke.

Mladi grof Aleksandar Rostov je u romanu „Džentlmen u Moskvi“, 97 godina pre našeg, modernog zaključavanja, zbog „previše dobrog života“ osuđen od boljševičkih sudija na život u skromnoj sobi hotela u centru grada, s prozorom jedva dovoljno velikim da ga oko može i koristiti. Sada, kada svi znate kako je to kada nam je dozvoljeno da samo kroz prozore svojih soba posmatramo ulice na kojima se nekada odvijao neki drugi život, dobro ćete razumeti kako se junak romana osećao, kada mu je oficir koji ga je pratio u stopu, na grofovu konstataciju da je luksuzna soba hotela Metropol u centru Moskve njegova odaja, rekli:

„Bojim se da više nije.“

Ova knjiga je poput melema. Meni se čini da u današnjem svetu vlada nered. Grofova prefinjenost i plemenita priroda tačno su ono za čime čeznemo. / En Pačet

Čitajte

Ovo je roman o čoveku kojem će normalno biti oduzeto – kako bi ga poteralo na put emocionalne samospoznaje, na koji izgleda svi odlazimo samo onda kada moramo, kada smo naterani. A, bili smo, svi pomalo, 2020. godine, tokom lockdowna. Neki ljudi, u drugim državama, su i danas.

Rostov smo svi mi pomalo, u nekom drugom veku, pred nekim drugim sudijama. Pomalo ludi, pomalo zagledani u sebe i pomalo izgubljeni na putu samospoznaje.

Moskva, Crveni trg i beli sneg – sve miriše na knjigu. Ili, na praznično putovanje. Najbolje, na oba.

ČITAJ 2 MESECA, PLATI 1! Iskoristi popust za nove korisnike i po ceni jedne mesečne članarine čitaj 60 dana.

Aktiviraj

• knjiga