Znate onu situaciju kada vam neki lik iz knjige toliko uđe pod kožu da poželite ili da se kakvom haripoterovskom magijom uz pomoć čarobnog štapića kupljenog kod Olivandera teleportujete među njene korice, ili da taj lik oživi i pojavi vam se pred očima, pokloni se i podeli sa vama jednu od najuzbudljivijih životnih priča ograničenom isključivo zidovima luksuznog hotela Metropol koji se nalazi tačno prekoputa Kremlja i gleda na Boljšoj teatar? Kada bi postojao nekakav taster koji bi mogao da se pritisne, a da pritom poseduje barem jednu od prethodno navedenih mogućnosti, definitivno bih ga iskoristila za upoznavanje sa nepopravljivim aristokratom i večitim hedonistom i džentlmenom, grofom Aleksandrom Rostovim.
Zašto baš grof? Zato što nas, u borbi protiv rutine i prolaznosti života podseća na zaboravljene predmete i rupe u školskim sistemima, rečima:
„Zar gledanje svog posla više nije predmet koji se uči u školama?“
Zato što nas opominje da se ne vodimo onom čuvenom krilaticom po kojoj je trava uvek zelenija kod nekog drugog:
„Kada bih samo bila tamo, a ne ovde’, uzdahnula je. A to je, pomislio je grof, žalopojka svojstvena čitavom čovečanstvu“.
„Jedina razlika između svakoga i nikoga je u tome što nikada nisu hodali u istim cipelama“.
Zato što nas upozorava na posledice vraćanja u prošlost:
„Jer, ispostavilo se da čovek može svoju prošlost da poseti u prilično lepom raspoloženju, pod uslovom da očekuje da se gotovo sve u njoj promenilo“.
Zato što nas podseća na to koliko često prvi utisak može da zavara:
„Na kraju krajeva, šta nam prvi utisak govori o bilo kome? Pa, ništa više nego što nam akord može reći o Betovenu ili potez četkicom o Botičeliju“.
I zato što nam otvara oči, rečima:
„Jer, umesto da budu instrumenti samospoznaje, ogledala su često instrumenti samoobmane“.
Zbog svega toga, ova knjiga je umetnost. Ona je jedno stilski i kompozicijski perfektno delo prožeto muzikom i strastima, lucidnošću i prefinjenošću. Neverovatno je kako sam tekst uspeva da oživi note Čajkovskog i reči Tolstoja, uz zadiranje u istoriju i politička previranja tog vremena. Takođe, kako je sam grof nepopravljivi hedonista koji uživa u fenomenalnm ukusima i spojevima hrane sa čuvenim svetskim vinima, dešavalo mi se da tokom čitanja gotovo osetim miris, ali i ukus specijaliteta koja su krasila njegovu trpezu.
„Džentlmenom u Moskvi“ prikazan je život u Rusiji u periodu od 1922. godine pa sve do pedesetih godina istog veka, posmatran i opisivan iz ugla grofa Rostova, koji sve neminovne promene u prolaznosti vremena, doživljava sa prozora hotela Metropol, iz kog ne može da izađe imajući u vidu da je zbog optužbe osuđen na doživotni kućni pritvor u navedenom luksuznom hotelu.
Ejmor Touls ruši sve prostorne i vremenske granice i prikazuje način na koji jedan običan čovek može opstati u borbi protiv tišine, samoće, materijalne oskudice, neminovnosti rutine i svega onoga što ona, kao jedan od najvećih neprijatelja ljudskog roda, sa sobom nosi. U takvoj ljutoj borbi, gde se sreća i zadovoljstvo pronalaze u malim stvarima, poput odlaska kod berberina ili vođenjem dugih smislenih razgovora sa prijateljima uz čašu crnog vina, grofu pomažu likovi koji su, svi do jednog, maestralno iskrojeni, i koji, zajedno sa njim, ovoj knjizi daju šarm, kao i posebnu notu otmenosti i prefinjenosti.
Kažu da je ova knjiga poput melema. Dodala bih samo da tome naročito doprinosi ljubav, kao jedan od glavnih pokretača svega onoga što leži skriveno u čoveku. I to ne mislim isključivo na partnersku ljubav. Ne, kada kažem ljubav, mislim na onu veću, jaču, rečima neopisivu – na ljubav koja ruši sve ovozemaljske prostorne i vremenske granice i ne zna za kraj. A to je ona ljubav, u kojoj, u borbi protiv prolaznosti vremena i rutine svakodnevice, pobeđuje čovek.
Knjigu “Žentlmen u Moskvi” pročitajte na servisu Bookmate
Autor teksta: Deana Malek (@Bookvalna)