Kralj koji je napravio pravi dvorac Uspavane lepotice

Malo je onih na čitavoj planeti koji ne znaju za bajku o Uspavanoj lepotici ili Trnovoj ružici. Najstarija poznata verzija priče potiče iz četrnaestog veka. Priču koja se vekovima prenosila usmenim putem obradio je i štampao začetnik moderne evropske bajke Šarl Pero, da bi, nešto docnije, braća Grim iskoristila usmeno prenošenu verziju priče koju je Pero objavio.

A gde su braća Grim, tu je i Volt Dizni.

Diznijev animirani film „Uspavana lepotica“ iz 1959. godine naišao je na pomešane reakcije kritike i publike. Izostao je očekivani komercijalni uspeh, te je Kompanija „Volt Dizni“ odustala od daljih adaptacija klasičnih bajki. Biće potrebno trideset godina, da bi se ponovo okrenuli bajkama i snimili legendarni animirani film „Mala sirena“.

Za snimanje filma o princezi Aurori bilo je potrebno čak osam godina. Toliko vremena da se i sam Volt Dizni, koji je želeo da ovaj film bude njegovo „glavno remek-delo“, u jednom trenutku distancirao od projekta kako bi se posvetio izgradnji Diznilenda u Kaliforniji.

Iako film još uvek nije bio prikazan dvorac Uspavane lepotice bio je korišćen za reklamiranje ovog tematskog zabavnog parka. Diznilend i dvorac koji se nalazio u njemu su otvoreni čak četiri godine pre nego što je film imao svoju bioskopsku premijeru.

Ovaj dvorac je zbog svoje prepoznatljivosti i autentičnosti postao ikona Kompanije „Volt Dizni“ i zaštitni znak njihove produkcije. Od sredine pedesetih do kasnih sedamdesetih godina minulog veka dvorac je korišćen na otvaranju antologijske televizijske serije Volta Diznija, da bi ga kasnije zamenio Pepeljugin dvorac. A u periodu od sredine osamdesetih, te sve do prvih godina novog milenijuma bio je i logo za nekoliko kompanija koje su poslovale u okviru Diznijevog konglomerata.

Zahvaljujući svemu verovatno ceo svet danas prepoznaje obrise zamkova Uspavane lepotice i Pepeljuge.

Peroova varijanta poznate bajke o Pepeljugi.

Slušajte

Ono što je zanimljivo jeste da su oba zamka, naročito onaj koji pripada Uspavanoj lepotici, bili inspirisani pravim dvorcem.

Priča o tom dvorcu neobična je i čudesna poput bajki, ali bez poslovičnog srećnog kraja.

Seme priče o izgradnji pravog zamka Uspavane lepotice posejano je još u dvanaestom veku kada se Fridrih Barbarosa vratio iz Krstaških ratova i svom vojskovođi Otu Vitelsbahu, kao nagradu za odanost i hrabrost, dao oblast kojom će njegovi potomci vladati narednih osam stotina godina. Ovo je i priča o poslednjem od njih, o Ludvigu II Bavarskom, „ludom kralju“, ljubitelju opere, pozorišta, arhitekture i muškaraca. On je čovek koji je izgradio pravi dvorac Uspavane lepotice koji je kasnije inspirisao Diznijeve animatore i crtače.

Dvorac je moguće posetiti i danas, a turističke agencije ovo putovanje često nazivaju i „romantičnom rutom“. U pitanju je putovanje u kome se obilaze dvorci najjužnije nemačke pokrajine Bavarske i koje je neraskidivo je povezana sa pričom o životu Ludviga II Bavarskog.

Priča, kao i turističko putovanje, započinje u dvorcu Nimfenburgu, Dvorcu Nimfi, u kome je 1845. godine rođen Ludvig II. Dvorac je podignut u šumi i bio je zamišljen kao letnjikovac, a danas je deo Minhena. U njemu je živeo deda junaka naše priče Ludvig I, poznat kao veliki ljubitelj žena, koji je čak i jednu odaju dvorca, Odaju lepotica, posvetio portretima svojih metresa. Iako je obožavao žene, te je čak i abdicirao zbog jedne suknje njegova ekscentričnost neodoljivo je privlačila malog Ludviga. Sa dedom je izgradio mnogo bolji emotivni odnos nego sa ocem Maksimilijanom. Ludviga su roditelji podvrgavali strogom režimu učenja i vežbi pripremajući ga za tron. Ovaj stres je u velikoj meri uticao na kasnije ponašanje mladog kralja. Otac je retko pričao sa sinom, a sin je majku nazivao „supruga mog prethodnika“.

“Vagnerove opere dopadale su se kraljevoj mašti ispunjenoj fantazijom i emocionalnom prazninom.”

Uprkos hladnim i emotivno nezainteresovanim roditeljima Ludvigovo detinjstvo je ipak imalo lepe momente. I zato putovanje nastavljamo ka dvorcu Hoenšvangau koji je Maksimilijan izgradio na temeljima starog zamka. U njemu je njegov sin proveo najlepše trenutke svoje mladosti. Mladi Ludvig je mnogo vremena provodio na jezeru Stambek gde se zbližava sa svojim ađutantom, mladim princom Polom fon Turnom. Njih dvojica postaju nerazdvojni. Zajedno jašu konje, čitaju poeziju, izvode scene iz romantičnih opera Riharda Vagnera. Ludvig je teško podnosio priče o Polovim vezama sa dvorskim damama, a nakon prinčeve veridbe prekidaju svaki kontakt.

Razočaran i tužan, Ludvig se ponovo povlači u sebe, u svet bajki, mitova i legendi. Iz tog sanjarenja budi ga prerana smrt njegovog oca. Imao je svega osamnaest godina kada je bio proglašen za kralja Bavarske. Javnost je mladog kralja prvi put videla na Maksimilijanovoj sahrani. Ludvig je bio visok čak 198 cm što je i za ono doba bilo neuobičajeno i plenio je svojom lepotom i pojavom.

Čim je došao na vlast počinje da se zalaže za unapređenje kulture. Jedan od prvih kraljevskih akata bio je da dovede Riharda Vagnera na dvor. Vagnerove opere dopadale su se kraljevoj mašti ispunjenoj fantazijom i emocionalnom prazninom. „Avaj, on je tako zgodan i mudar, duševan i ljubak, da se plašim da će se njegov život otopiti u ovom vulgarnom svetu kao kratak san bogova”, zapisao je Vagner nakon susreta sa kraljem.

“U dnevničkim zapisima koje je vodio u to doba opisuje pokušaje da obuzda svoju seksualnu želju i ostane veran katoličkoj veri.”

Pod pritiskom Dvora mladi kralj mora da otkaže gostoprimstvo problematičnom Vagneru, ali i dalje nastavlja da pomaže buntovnog kompozitora.

Tokom prvih godina vladavine kralj se suočavao sa dve najveće pretnje – brakom i Pruskom.

Sledeći pravila dvorske etikecije Ludvig II se verio svojom rođakom vojvotkinjom Sofijom. Nakon što je tri puta odlagao venčanje kralj je na koncu okončao agoniju tako što je raskinuo veridbu. Posle kraha veridbe počinju da se šire glasine o kraljevoj homoseksualnosti. Tokom svoje vladavine Ludvig II je imao niz bliskih odnosa sa muškarcima među kojima su bili čuvar kraljevih konja Ričard Hornig, mađarski pozorišni glumac Jozef Kainz, dvorjanin Alfons Veber. U dnevničkim zapisima koje je vodio u to doba opisuje pokušaje da obuzda svoju seksualnu želju i ostane veran katoličkoj veri. Originalni dnevnici su nestali tokom Drugog svetskog rata, a danas su sačuvani samo prepisi. Upravo u njima, kao i u privatnim pismima i ostalim sačuvanim ličnim dokumentima naslućujemo istinu o Ludvgovoj homoseksualnoj prirodi i njegovoj stalnoj borbi protiv nje.

Homoseksualnost nije bila krivično delo u Bavarskoj, ali se i to promenilo zajedno sa „rešavanjem“ problema Pruske kada je Bavarska, posle niza pogrešnih odluka njihovog mudrog rukovodstva, u velikoj meri izgubila svoju nezavisnosti postala deo ujedinjene Nemačke.

Nakon stvaranje velike Nemačke Ludvig II se povlači iz aktivnog bavljenja politikom i posvećuje se svojoj staroj ljubavi – izgradnji zamkova.

Ovo nas vodi do sledećeg dvorca na našem putovanju duž „romantične rute“, a to je čuveni Nojšvanštajn (Novi Labudov dvorac ili Novi labud na steni). Napravljen je na temeljima starog Labudovog dvorca. Tokom odrastanja u Hoenšvangau budući kralj je, slušajući mitove i legende, posmatrao ruševine i maštao da podigne lepši i romantičniji dvorac. Nacrte za ovaj dvorac delimično je uradio sam Ludvig, a delimično i pozorišni dekorater.

Upravo je to dvorac koji je inspirisao Diznijeve animatore da stvore svoja dela. Ako pogledate visoke kule dvorca prepoznaćete čuveni izgled iz Diznijevih filmova. Na vrhu brda, okružen šumom, nalazi se dvorac koji kao da je izašao iz animiranog filma. A zapravo je bilo obrnuto. Dvorac iz mašte jednog kralja dobio svoje oblike u stvarnosti, da bi ga Volt Dizni ponovo vratio u svet mašte i bajki.

Samo je romantični um prepušten mitovima, legendama i neizmernoj mašti mogao da iznedri takve bajkovite kulise. Nije ni čudo što su Dizni i njegovi dizajneri iskoristili neobuzdani duh kralja čiji se svet klackao između jave i sna.

Iako će i dalje nastaviti da gradi svoje dvorce u vazduhu kako bi otelotvorio bajku koju je želeo da živi, kralj neće uspeti da za sebe obezbedi srećan kraj.

Nakon što je posetio francuski Versaj, Ludvig II je odlučio da u rokoko stilu preuredi stari dvorac njegovog oca Linderhof i da od njega napravi mali Versaj. Ovo je jedini dvorac koji je završio i koji danas na turiste ostavlja najpovoljniji utisak.

A onda je odlučio da napravi i veliki Versaj. Na Muškom ostrvu usred jezera započeo je gradnju Gospodskog dvorca Heremkinzea u kome je boravio svega devet dana. Iako ovaj dvorac nikada nije završen interesantno je i da turisti iz Francuske ovde dolaze kako bi videli repliku Ambasadorskog stepeništa, pošto je francuski original uništen 1752.

“Tražeći ustavne razloge da zbace Ludviga ministri su odlučili da ga proglase ludim i nesposobnim za vladavinu.”

Običan narod u Bavarskoj veoma je poštovao i cenio Ludviga II. Kralj je voleo da putuje kroz zemlju i razgovara sa zemljoradnicima i radnicima. Ljude koji bi ga ugostili bogato je nagrađivao. Takođe, tokom izgradnje svojih dvoraca upošljavao je veliki broj lokalnog stanovništva, plaćao im nadnice i time poboljšavao kvalitet lokalnog života. Među narodom je i danas poznat kao „naš dragi kralj“.

Sa druge strane ministri i plemstvo želelo je da ga istorija zapamti pod nadimkom „Ludi Kralj“. Tražeći ustavne razloge da zbace Ludviga ministri su odlučili da ga proglase ludim i nesposobnim za vladavinu. Četiri psihijatra, koja nikada nisu ni videla, ni ispitivala kralja potpisali su izveštaj u kojem ga proglašavaju bolesno paranoičnim i trajno nesposobnim za vladavinu. Svoju „dijagnozu“ potkrepili su tračevima koje je prikupio jedan od kraljevih protivnika. Među „bizarnim“ ponašanjem navedena je kraljeva složena (i skupa) mašta, stidljivost, šetnje po mesečini prilikom koje su se učesnici skidali goli i igrali, kraljevi razgovori sa izmišljenim osobama, nepristojno i nezrelo ponašanje za stolom…

“„Diznijev dvorac“ poseti šest hiljada turista dnevno.”

Posle niza peripetija kralj je uhapšen u dvorcu Nojšvanštajn i stavljen u kućni pritvor u dvorac Berg. Dan kasnije Ludvig II je krenuo u šetnju sa svojim lekarom Berhardom fon Gudenom duž obale jezera Strinberg. Iz te šetnje nijedan od njih se nije vratio živ. Zvanična verzija kaže kako se kralj, iako odličan plivač, udavio u vodi do kolena. Autopsija, sa druge strane, nije pokazala sadržaj vode u njegovim plućima.

Svega nekoliko dana posle „samoubistva“ „Ludog Kralja“ pojavili su se prvi ljudi voljni da plate kako bi obišli njegove dvorce. Dvorovi koji su finansijski uništili kralja danas Bavarskoj i Nemačkoj donose ogroman profit jer ih poseti nekoliko miliona turista godišnje. Samo „Diznijev dvorac“ poseti šest hiljada turista dnevno.

Kraljeva rođaka Elizabeta, carica Austrije, rekla je kako “Ludvig nije bio mentalno bolestan, već ekscentrik koji je živeo u svetu snova. Da su se bolje ophodili prema njemu spasli bi ga tako strašnog kraja”.

Kada je 2002. godine meteor pao u blizini zamka nazvan upravo po njemu. Nojšvanštajn. Novi labudov dvorac. Ovaj dvorac i dalje stoji na vrhu brda i, kao simbol snage mašte, privlači turiste iz celog sveta spremnih da zakorače u jedan san. San kralja koji je želeo da živi u bajkama. Bajkama koje je Volt Dizni nastavio da stvara i čiji magični svetovi i dalje opčinjavaju. Dok budete uživali u Diznijevim crtaćima, setite se i „našeg dobrog kralja“.

Nekada davno, u dalekom kraljevstvu, živeo je mudar i pravedan kralj kojeg je narod mnogo voleo i poštovao.

Čitajte

• knjiga