Nemački književnik Karl Maj je tek pred kraj života posetio Ameriku što mu nije smetalo da pre toga postane poznat po serijalu knjiga o Divljem zapadu. Amerikanac Edgar Rajs Barouz nikada nije bio u Africi, a napisao je više od dvadeset knjiga o Tarzanu čija se radnja odigrava na afričkom kontinentu. Čuvena je njegova greška kada je u jednoj knjizi opisao borbu sa tigrom, a ova vrsta i ne živi u Africi. O putešestvijima junaka koje je stvorio Žil Vern, koji definitivno nikada nije putovao na Mesec i u središte Zemlje, nije potrebno ni pisati.
Književnici uspevaju tako ubedljivo da nam dočaraju određene stvari da nam je nemoguće i da zamislimo da su opisi plod mašte, a ne dokumentovana stvarnost. A sve to zahvaljujući i tome što su inspiraciju potražili u stvarnim ličnostima, događajima ili činjenicama.
“Iako je vampir poznata kao jedina srpska reč koja se koristi širom sveta, ova čudovišta koja piju ljudsku krv nisu čisto srpski ili balkanski proizvod. Verovanje u vampire postoji od pamtiveka.”
Tako je i irski književnik Brem Stoker inspiraciju za svog najpoznatijeg junaka, grofa Drakulu, pronašao u dalekoj Transilvaniji (danas Rumuniji) u liku istorijske ličnosti vlaškog vojvode i kneza Vlada III. Vlad je bio poznat po surovosti u kažnjavanju svojih neprijatelja, a naročito je bila čuvena njegova praksa nabijanja na kolac po kojima je i dobio nadimak Vlad Nabijač. Njegov otac primljen je u Red Zmaja i nosio je ime Drakul što znači zmaj. Sinovljev nadimak Drakula je genitiv iste reči koji može da se prevede kao „od Zmaja“.
U beleškama koje su pronađene u zaostavštini čuvenog pisca nisu pronađeni nikakvi zapisi ili beleške koje bi upućivale na Vlada Nabijača.
Iako je vampir poznata kao jedina srpska reč koja se koristi širom sveta, ova čudovišta koja piju ljudsku krv nisu čisto srpski ili balkanski proizvod. Verovanje u vampire postoji od pamtiveka. Mnoge drevne civilizacije negovale su priče o vampirima kao i načine kako da se ova čudovišta ubiju. Legende o vamprizmu sežu do Asirije, Vavilona, drevne Kine i predkolumbovskih civilizacija Južne Amerike. U devetnaestom veku u Grčkoj bio je sumnjiv svako ko je imao crvenu kosu. Neki su samo zbog toga i stradali. Rumunija tog doba se povezuje sa verovanjem u vampire pre svega zbog sujeverja i legendi u kulturu rumunskih Roma.
Korene mita o vampirizmu možemo potražiti i u porfiriji. Oni koji boluju od nje imaju bledu kožu, oči su im osetljive pa izbegavaju sunčevu svetlost, desni im se povlače što ostavlja utisak da su im zubi porasli. Narodni lek za ovu bolest bila je krv životinja. A životinjsku krv pili su i lovci tokom lova i koji su vremenom postali zavisni od nje. Često pljačkanje grobova u ranijim vekovima moglo je biti odgovor za otvorena grobna mesta, a ne izlazak vampira.
“Jedan drugi irski autor Šerdan Le Fanu je gotovo tri decenije pre Stokera objavio gotski horor roman „Karmila“ o prvoj modernoj vampirici. Engleski pisac Džon Polidori je, osam decenija pre Stokera, po uzoru na svog bliskog prijatelja Lorda Bajrona, u svom romanu „Vampir“, opisao prvog vampira džentlmenskih manira.”
Brem Stoker je inspiraciju za priču o vampiru mogao da potraži bilo gde. A najlakše u svom komšiluku, u samoj Irskoj. Ideju je mogao da dobije, pre svega, u radovima svojih savremenika. Jedan drugi irski autor Šerdan Le Fanu je gotovo tri decenije pre Stokera objavio gotski horor roman „Karmila“ o prvoj modernoj vampirici. Engleski pisac Džon Polidori je, osam decenija pre Stokera, po uzoru na svog bliskog prijatelja Lorda Bajrona, u svom romanu „Vampir“, opisao prvog vampira džentlmenskih manira. Mnogi poznati britanski književnici poput Artura Konana Dojla, Roberta Luisa Stivensona ili H. Dž. Velsa su u decenijama pre nego što je „Drakula“ objavljen pisali priče sa elementima fantastike što je nesumnjivo podstaklo i inspirisalo Stokera da pođe njihovim stopama.
Sam Stoker je ispričao da je posle večere u jednom Londonskom ekskluzivnom restoranu gde je jeo kuvane rakove imao noćne more o bićima koja sisaju krv, te je upravo ta noćna mora bila inspiracija da stvori svog vampira. Možda koreni nastanaka njegovog Drakule i jesu u ličnim iskustvima, ali onima koji sežu u dalju prošlost.
Stoker je bio bolešljivo dete. I dalje je nejasno od koje je bolesti patio kada je bio mali, ali se iznenada oporavio nakon što je napunio sedam godina. U tom periodu u Irskoj je bio običaj da se bolesti leče i puštanjem krvi bolesnika. Najverovatnije su i malom Stokeru, u pokušaju da ga izleče, puštali krv. Ova traumatična iskustva, mada iskrivljena, su možda bili inspiracija za priču o vampiru.
“Šarlot Blejk je bila svojevrsna borkinja za ljudska i prava žena koja je inspiraciju za svoj aktivizam nalazila u lošim uslovima života kojima je bila okružena.”
Njegova majka je, takođe, mogla da ima uticaj na nastanak priče o Drakuli. Šarlot Blejk je bila svojevrsna borkinja za ljudska i prava žena koja je inspiraciju za svoj aktivizam nalazila u lošim uslovima života kojima je bila okružena. Ona je svom sinu pričala priče o gladnim godinama i efektima koje je glad imala na ljude. U njenim pričama evocirala je uspomene na izgladnele ljude koji su poput skeleta, živih mrtvaca, kreću ulicama. Zanimljivo je da je radni naslov Stokerovog romana bio upravo „Nemrtvi“.
Postojale su priče iz epidemija gladi o kanibalima. Zapravo je postojala jeziva praksa da se krv isisava iz mrtvih ili gotovo mrtvih ljudi. Šarlot je svom sinu pričala svoja sećanja na epidemiju kolere kada je gotovo celo mesto bilo izbrisano sa mape. Tom prilikom su neki oboleli i živi sahranjivani kako ne bi širili bolest.
“Etnolog Oven Harding smatra da je i naslov Stokerovog romana irskog porekla. Naime, postoji stara irska reč „dreach-fhoula“ (izgovara se kao drak-ula) koja znači loša ili uprljana krv. U pitanju je izraz koji se vezuje za krvnu osvetu. U Irskoj postoji i lokacija koja se zove Dun Dreach-Fhoula ili Zamak ukaljane krvi.”
Stoker je možda inspiraciju pronašao i u irskim legendama i narodnim pričama o vampirizmu. U irskoj i škotskoj mitologiji postoje priče o vilinskim bićima Side. U pitanju je moćna rasa čiji su neki pripadnici bili prinuđeni da piju ljudsku ili životinjski krv kako bi preživeli. Poput Stokerovog grofa Drakule i Side mogu leteti ili menjati oblik. Side je, inače, reč i za grobne humke, te se ovi vilovnjaci nazivaju i narod humki. A grof Drakula spava sam u svom grobnom sanduku na rodnoj zemlji.
Etnolog Oven Harding smatra da je i naslov Stokerovog romana irskog porekla. Naime, postoji stara irska reč „dreach-fhoula“ (izgovara se kao drak-ula) koja znači loša ili uprljana krv. U pitanju je izraz koji se vezuje za krvnu osvetu. U Irskoj postoji i lokacija koja se zove Dun Dreach-Fhoula ili Zamak ukaljane krvi. Prema legendama tu se nalazila tvrđava koja je čuvala prilaz između planina i koju su naseljavali vilovnjaci koji su pili krv i menjali oblik.
A postoji i legenda o Avertaku. U pitanju je krvava i zastrašujuća priča, kao i ona koja je vezana za Vlada Nabijača, samo sa jednom razlikom. Ova legenda vezana je za Irsku i period petog veka nove ere. Prema ovoj priči Avertak je bio surovi irski vojskovođa koji je imao mali posed na kome je vladao kombinujući zastrašivanje i puštanje krvi svojim podanicima. Za njega se pričalo i da ima magične moći k
oje su mu podarili zli duhovi.
“Prema narodnom predanju, Avertak je ustao iz groba i započeo još jednu surovu vladavinu.”
U jednom trenutku je protiv njega ustala kuka i motika. Avertakovi podanici su se udružili sa poglavicom susednog plemena Katejnom i zbacili zlog gospodara sa vlasti. Sahranjen je uspravno kakav je tada i bio običaj kada su u pitanju keltski poglavari. Prema narodnom predanju, Avertak je ustao iz groba i započeo još jednu surovu vladavinu. Tom prilikom je pio krv svojih podanika kako bi očuvao svoju energiju. Katejn je ponovo uspeo da porazi Avertaka, ali se ovaj ponovo vratio i nastavio da vlada i pije krv. Kada je uvideo da se suočava za zlim silama koje nisu sa ovog sveta, Katejn je poslušao savet hrišćanskog mistika koji je objasnio da je potreban mač napravljen od tisinog drveta kako bi se ubilo čudovište. Mistik je savetovao i da se ovaj sahrani naopačke sa velikim kamenom iznad njegovog tela kako bi se osigurali da se više ne vrati na zemlju.
I dana danas u irskom okrugu Deri pod jednim drvetom postoji neobičan nadgrobni spomenik koji se vezuje za ovog irskog vampira. O ovoj legendi postoji i rukopis po naslovom „Avertak, drak-ula“ (The Abhartach, Dreach-Fhoula). Rukopis je delo nepoznatog autora, a sve do 1868. godine bio je izložen u Triniti koledžu. Istom onom koji je pohađao mladi Brem Stoker.
Postoji još jedna zanimljiva podudarnost. Naime, Avertakov potomak se, navodno, vratio i izazvao slabost kod nekih stanovnika gradića Hau u okrugu Dablina (gde je i Stoker rođen) tako što im je pio krv. Stvorenje je, kaže urbana legenda, uhvaćeno, ubijeno na način da više ne može da se vrati i sahranjeno na dnu mora. Ovo se dogodilo 1897. godine. Iste one kada je po prvi put objavljen roman „Drakula“.
Još jedna slučajnost?