U poslednje vreme čitam Dovlatova. Zima je, pa lepo legne. U pitanju su neke priče koje je pisao kad je izbegao u Ameriku iz Sovjetskog saveza. Tamo negde pred smrt. Mlad je bio kad je umro. Ni pedeset godina nije imao. Nije dočekao ni slavu, ni bogatstvo. Pa ni film o sebi u kojem ga je glumio Milan “državni službenik” Marić. Uspeo je da preživi samo Sovjetski savez, ali ne i da ga nadživi - nestao je zajedno sa njim, iste 1990. godine. Nakon toga su ga otkrili njegovi sunarodnici i počeli da čitaju njegove knjige, tako da je ubrzo postao jedan od najpopularnijih ruskih pisaca. Samo, šta je on imao od toga?
Čovek koji je opsesivno želeo da piše o sudbinama malih ljudi i njihovim svakodnevnim borbama sa svim mogućim sistemima i sa samim sobom, izbegavajući tzv. velike teme koje su, po svemu sudeći, garant da će te establišment pustiti pod svoje skute (ako pogodiš narativ pogodan za aktuelnu političku propagandu) i da ćeš biti ovenčan književnim nagradama koje nadgleda establišment, završio je kao neki od junaka svojih priča. Da je poživeo, možda bi skrenuo tamo gde i Momo Kapor… A možda bi ostao dosledan svojoj tvrdoglavosti pri izboru tema. Ko bi to sad znao…
“Nikad nisam pisao da bih bio doživljen kao umetnik, prosto me nešto teralo da slažem slova i smišljam priče.”
Dovlatov me pomalo podseća na moju socijalističku mladost u SFRJ. Onu što je obojena u braon i sivomaslinaste tonove i miriše na asepsol. Takođe, Dovlatov me podseća i na moju nesklonost velikim temama. Kako u životu, tako i u pisanju. Nikad nisam pisao da bih bio doživljen kao umetnik, prosto me nešto teralo da slažem slova i smišljam priče. A kad bi se našao okružen “umetnicima” koje zanimaju samo “velike teme”, osećao bih se kao metalac na koncertu Eksploiteda. Umetnici, odnosno ti što su tako sebe videli, imali su potrebu da furaju masnu kosu, prljavu i smrdljivu odeću, dugačke šalove ili ešarpe progorene žarom cigarete na pet mesta (sva sreća pa nikad ne planu skroz), i da ti se unose u facu i pljuju te dok žučno objašnjavaju neko svoje grandiozno otkriće (najčešće preuzeto iz knjige koju su upravo pročitali), pritom koristeći lažna imena (konspiracija je izgleda sastavni deo te kvaziegzotične priče). Okej, nije to pravilo, ima ih i drugačijih tipusa, ali je najčešće baš ovako. Takođe, nisam pripadao nijednoj od, u mojoj mladosti, popularnih supkultura, odnosno nisam bio ni panker, ni metalac, ni hipik, ni navijač. Bio sam vrlo običan, neupadljiv i dosadan tip. I, verovatno, takav i ostao. Uglavnom, i umetnici i pripadnici supkultura imali su istu misiju (opsesiju) - bunt koji bi doveo do sveopšte promene u svetu (naročito u njihovom rodnom kraju). Meni se to uvek činilo besmislenim, čist princip “sjaši kurta da uzjaše murta”. Uostalom, videli smo dokle nas je dovela tzv. revolucija 5. oktobra 2000. Ni Rusi se nisu usrećili sa Oktobarskom 1917. Ne verujem da bi se i sada svet usrećio sa globalnim geopolitičkim i ideološkim zemljotresima, iako je jasno da dominatni liberalni kapitalizam počinje da liči na džinovski koncentracioni logor u kojem se od robijaša traži da povazdan žderu hranu punu aditiva i troše nadnicu kupujući garderobu sa tuđim imenima, povremeno se mlateći između sebe kad ih uprava logora nahuška jedne na druge da se malo razonodi. Jeste, u pravu ste, aktuelni svetski poredak je katastrofalno loš, možda čak i fašisoidan, ali šta bi ga nasledilo? Sigurno ne neko srećnije mesto, jer da postoji, do sada bi ga već otkrili. Verovatno bi bilo isto S, drugo pakovanje.
Uvek mi se činilo da čovek mora da pronađe svoj komforan prostor unutar postojećeg okruženja, kao što je Dovlatov to učinio u svom pisanju. Nešto tebi blisko, u šta veruješ, što te čini srećnim i spokojnijim. Uostalom, ako pročitate “Borilački klub” Čaka Palahnjuka ili “Američki psiho” i ”Glamuramu” Breta Istona Elisa uvidećete kako opsesivna subverzija sistema odvodi njene pokretače u drugu vrstu ludila. Subverzivci obično skrenu u odmetništvo koje postane daleko brutalnije od brutalnog sistema protiv kojeg su se podigli. Kao pomenuta Velika oktobarska socijalistička revolucija u Rusiji - krvi do kolena i opšta nesreća. Čak i uspela promena (bez mnogo krvorplića i revanšizma), istorijski gledano, dovodi do nostalgije za bivšim sistemom, koja predstavlja inicijalnu kapislu novih želja za promenom. Što bi psihijatrija rekla, ostvarena želja momentalno se zamenjuje novom neostvarenom željom.
I gde je tu kraj?
Gorka je istina, po meni, da suštinska promena ne postoji. Uvek sve ostaje isto. Kad čovek koji se u jednom periodu svog života borio za golo preživljavanje uđe u lovu, on ostaje isti, samo nosi skuplju garderobu i vozi bolji auto. Suštinski, on se nije promenio nego preodenuo. Isto važi i za političke režime i kulturne obrasce. Dovlatov je ostao Dovlatov i u Sovjetskom savezu i u Sjedinjenim državama - njemu to nije smetalo.
Tako da, dragi moji, dok ne budete srećni sami sa sobom neće vam valjati nijedan partner, nijedan stil života, nijedno proleće, nijedan posao, nijedna država, nijedan grad, nijedan politički sistem, nijedna ideologija, nijedan predsednik. Jeste, istina je da uvek može i treba bolje, ali - bolje je vrabac u ruci nego golub na grani. Budite srećni sa sobom, baš takvi kakvi ste, jer i takvi kakvi ste (sa svim manama, nedosanjanim snovima i gorčinom u duši) - neponovljivi ste. Baš kao i Dovlatov.