Kraj privatnosti počinje u Kini - da li smo poslednja generacija koja će pamtiti slobodu?

Miris kineske hrane bio je previše jak u tržnom centru u Gvangdžuu, a vlažnost karakteristična za ovaj grad koji, sa prigradskim naseljima, ima preko 20 miliona stanovnika, dodatno je pojačala moju potrebu da što pre odem iz betonskog u zeleniji deo grada. Put od hotela, u kojem sam bio smešten sa kolegama stjuardima i stjuardesama iz kompanije Qatar Airways, do obližnjeg Jueksiju parka, jedne od glavnih turističkih atrakcija grada, nije bio dugačak, ali podrazumevao je prolazak kroz podzemni prolaz u kojem sam prvi put lično mogao da se uverim u to zbog čega brojni analitičari iz sveta smatraju da je Kina otišla najdalje u sistemu nadzora svog stanovništva. Naime, ono što je u ostatku sveta tokom pandemije koronavirusa dalo oblik značenju stroge kontrole kretanja građana, video sam u Kini već u oktobru 2019., dva meseca pre nego što je, baš u toj zemlji, zabeležen prvi slučaj zaraze virusom SARS-Cov-2. Bio je vlažan, topao oktobarski dan u Gvangdžuu i sa još stotinama ljudi nalazio sam se u podzemnom prolazu koji je vodio do Jueksiju parka. Niko od nas nije slutio da smo upravo ušli u poslednjih 60-ak dana života na zemlji tokom kojih će takva gužva biti dozvoljena, a da svi njeni učesnici ne nose maske preko lica, za koje će im biti rečeno da ih štite od nepoznatog, smrtonosnog virusa. Sve je bilo normalno – viđao sam takve gužve širom sveta i ranije – osim, jednog, nimalo beznačajnog detalja – kamera i senzora koji su bili postavljeni svuda u tom prolazu i koji su izgledali kao sasvim sposobni da vas skeniraju od glave do pete. Čuvari strogih pogleda nepomično su stojali na svakoj od najmanje tri metalne barikade kroz koje sam morao da prođem do izlaska iz tog podzemnog i tada, za mene, vrlo netipičnog prolaza, a pored njih bile su kamere i ti čudni senzori. Levo, desno, u svakom ćošku – sistem nadzora bio je instaliran svuda.

Svetski mediji već godinama unazad bavili su se temom „kineskog sistema apsolutne kontrole“. Dojče vele navodi da Kina, eksperimentišući u lokalnim sredinama, „želi da uvede totalni nadzor svojih građana preko sistema socijalnih kredita“. Navodi se da će kineske vlasti znati ko i koliko posećuje roditelje, da li smeće odlaže na ulicu ili na adekvatno mesto, da li prelazi ulicu na crveno, da li je odgovoran prema društvenoj zajednici i slično. Ovo, očigledno, izgleda nemoguće bez grubog kršenja privatnosti pojedinca. Poznato je da je ta zemlja već onemogućila svoje građane da koriste Google, YouTube i brojne društvene mreže, te im tako značajno suzila pristup informacijama. Budućnost u Kini verovatno će biti prilično distopijska. Ali, da li samo u Kini?

Osam godina pre mog prvog isksutva sa nadzorom koji sprovodi Kina, 2012., radnik američke Agencije za nacionalnu bezbednost (NSA) napustio je Japan i uputio se na Havaje sa idejom da raskrinka sistem nadzora koji se sprovodi u toj zemlji, ali i špijuniranje drugih lica i zemalja u svetu. Ukratko, trebalo je da otkrije da je čitava planeta pod nadzorom. Edvard Snouden se u svojoj drvenoj kućici na Havajima, iza ulaznih vrata na kojima se nalazila nalepnica na kojoj je pisalo “Sloboda nije besplatna”, spremao da postane najpoznatiji uzbunjivač na svetu. Snouden, tog trenutka već stručnjak za Kinu, njene mreže i kinesku elektronsku kontraobaveštajnu službu, 2013. godine postaće najtraženija osoba na svetu. Kada njegova prva priča o programima koje sprovodi NSA bude preko noći “srušila” Tviter i prekinula redovan program u svim najvažnijim televizijama širom sveta, Snouden će to mirno, ali bez ideje o tome kakav ga život sada čeka, posmatrati iz sobe hotela “Mira” u Hongkongu. Njegov intervju dat autorki dokumentarnih filmova Lori Pojtras u toj hotelskoj sobi, postaće najgledaniji novinarski dokument u istoriji “Gardijana”. Knjiga britanskog novinara Luka Hardinga “Dosije Snouden” pruža insajderski uvid u detalje transformacije Edvarda Snoudena od tajanstvenog anonimnog momka koji bi povremeno pisao komentare za blog “Ars tehnika”, do najtraženije osobe na svetu, koja će javnosti dati na uvid neke od najtajanstvenijih podataka obaveštajnih agencija SAD i Velike Britanije. Život više neće biti isti, jer ambicije o masovnom nadzoru i kontroli svega što se događa na planeti, više neće biti nikakva tajna. Harding u knjizi navodi i Snoudenov stav: “Ne možete čekati skrštenih ruku da neko drugi nešto učini. Tražio sam vođe, ali sam shvatio da vođstvo preuzima onaj ko prvi povuče potez.”

Godinama kasnije, pokazaće se da su Snoudenove reči ostale produkt njegovog hira, hrabrosti, ludosti ili samo bunta, potrebe jednog čoveka da istina ne ostane skrivena. Ipak, ne izgleda kao da su imale previše uticaja na to kako će se prema istini o konceptu masovnog nadzora, odnositi milijarde ljudi širom sveta. U Kini, kritika na račun nadzora i života u državi “Velikog brata”, gotovo i da nema, piše Dojče vele. Sinolog sa Univerziteta u Vircburgu kaže da o tome nema javne rasprave u Kini, te da “većina ljudi misli da ih se to uopšte ne tiče”. Osnovni strah vezan za sistem “socijalnih kredita” i “apsolutne kontrole”, prema mišljenjima stručnjaka, leži u mogućnosti da kineske vlasti jednog dana matricu za razvoj ovog modela predaju (ili prodaju) autoritarnim režimima širom sveta.

“Dosije Snouden” možda na prvu pomisao ne deluje kao klasična knjiga koju biste poneli na putovanje, osim ako vas, naravno, na neki sablasan način, ne prodrma saznanje da su podaci o tome gde ste jutros prešli ulicu, šta ste pojeli za doručak i sa kim ste razgovarali pred odlazak na posao, možda već istog popodneva biti poznati nekom radniku obaveštajne službe u Kini, ili SAD. Za nas svetske putnike, ima i malo adrenalina u tome da uz kafu i dupli belis sa ledom u avionu čitamo o tome kako najpoznatiji svetski uzbunjivač, sa najosetljivijim obaveštajnim podacima u američkoj i britanskoj istoriji, putuje iz SAD, u Japan, pa na Havaje, Hongkong i u Rusiju, pokušavajući da ostane – slobodan.

Našao sam se pred memorijalnim holom Sun Jatsen u Gvangdžuu. Prvi predsednik Republike Kine i “otac nacije” kako je često predstavljen, izgradio je svoju političku filozofiju na tri principa: Minzu (nezavisnost od stranog uticaja), Minkvan (ljudska prava i demokratija) i Minšeng (blagostanje ljudi). Nisam tada razmišljao o tome šta bi on rekao o sistemu apsolutnog nadzora u svojoj zemlji. Divio sam se lepoti građevine i šarenom cveću ispred nje. Dva meseca kasnije, Qatar Airways obustaviće sve letove za Kinu i svet kakvog smo poznavali pašće, prvo baš u toj zemlji, pred virusom o kojem ništa nismo znali.

Edvard Snouden, mladi kompjuterski genije zaposlen u Američkoj agenciji za nacionalnu bezbednost, digao je uzbunu zbog načina na koji ta moćna institucija koristi nove tehnologije kako bi špijunirala celu planetu. Špijuni to zovu masovnim nadzorom preko interneta, a ostali krajem prava svake jedinke na privatan život.

Čitajte

• knjiga