Postoji pridev koji primamljivo opisuje optimistične poduhvate američkog kolekcionara knjiga, mađarsko-britanskog istraživača i dvojice kašmirskih bramana koji su, pre skoro jednog veka odlučili da prvi put prevedu Don Kihota na sanskrit. Danas bi se ista reč mogla primeniti na napore bugarskog indologa i tibetologa koji je ovaj tekst izbavio od višedecenijskog zaborava.
Godine 1935, bogati američki biznismen i kolekcionar knjiga Karl Tilden Keler – na čijim su policama već bili prevodi Servantesovog remek-dela na japanski, mongolski i islandski – prihvatio se zadatka da knjiga bude prevedena na indijski jezik. Da bi to uradio, zatražio je pomoć svog prijatelja, ser Marka Aurela Štajna, eminentnog orijentaliste, arheologa i istraživača koji je dobro poznavao Indiju.
“Dovoljno sam iskren da priznam da, iako prepoznajem koliko je detinjasta ova želae, i dalje sam izuzetno zainteresovan da se ona ostvari“, napisao je Keler Štajnu u novembru 1935. Dr Dragomir Dimitrov, urednik novog dvojnog izdanja na engleskom i sanskritu koje je nedavno predstavljeno u Institutu Servantes u Delhiju, kaže to malo direktnije: “Keler je bio svestan da je to prilično ludo, ali je bio voljan da dobije čudan prevod.”
“Rukopis je veoma krhka stvar, posebno ako niko ne zna da postoji.”
Kolekcionar je znao da će učeni i dobro povezani Štajn naći prave ljude za taj posao – i zaista jeste. U Kelerovo ime, on je zadužio svog prijatelja kašmirskog bramana (pandita) Nitiananda Šastrija, da preuzme posao prevođenja. Uprkos tome što ga je paralisao moždani udar, Šastri je pristao i angažovao drugog pandita, Jagadhara Zadoa, da mu bude koprevodilac.
Pošto nisu imali španski tekst, ova dvojiva naučnika su radila na engleskom prevodu Kihota iz 18. veka koji je uradio irski slikar i prevodilac Čarls Džarvis. Dve godine nakon što je prvi put izrazio svoju detinjastu želju, Keler je imao osam poglavlja prvog dela Don Kihota na onome što Dimitrov opisuje kao “slatki i veoma precizan sanskrit“. Kada je Keler umro 1955. godine, prevod na sanskrit se pridružio mnogim drugim dragocenostima kolekcionara u zaveštanju Univerzitetu Harvard.
Ležao je zaboravljen u univerzitetskoj biblioteci sve do 2012. kada ga je Dimitrov, podstaknut člankom o knjizi iz 2002. koji je napisao Šastrijev unuk, pronašao i počeo da razmišlja o identifikaciji engleske verzije koja je korišćena za prevod. Zatim su došli planovi za dvojezično izdanje na sanskritu i engleskom iz 18. veka, praćeno audio-knjigom na sanskritu i muzikom.
Nova verzija, koju je objavilo Univerzitet Pune, umalo se nije izgubila kada se pojavila 2019. godine, nedugo pre nego što je udarila pandemija kovida.
Prema Oskaru Pujolu, direktoru Instituta Servantes u Delhiju i poznavaoca sanskrita, cilj izdanja je da se podvigu obrazovanja i ljubavi pruži pažnja koju zaslužuje. “Rukopis je veoma krhka stvar, posebno ako niko ne zna da postoji“, rekao je on Gardijanu.
“Pred nama je prvi moderni roman na svetu – jedna od najčitanijih i najobjavljivanijih knjiga na svetu – preveden na jedan od najstarijih jezika na svetu. Ne mogu da objasnim šta znači imati ovaj prevod”
Za Dimitrova, docenta na Univerzitetu Filips u Marburgu u Nemačkoj, tekst je „fascinantan i veoma kvalitetan“ prevod i „interkulturalni projekat“.
A pisma između Štajna i Kelera, koja su takođe objavljena u knjizi, elokventno govore o njihovoj strasti prema projektu uprkos – ili možda baš zbog – užasa koji su se približavali.
„Imate energiju i podsticaj i dobru volju da to uradite, ali dolazio je rat i Štajn je putovao iz Oksforda preko Nemačke i video je šta dolazi; ono što su nacisti već pripremali“, kaže Dimitrov.
„Bio je jevrejskog porekla i iako sam nije trpeo, njegova porodica jeste. Bio je prilično svestan loših vremena, ali su ipak imali tu volju da istražuju i da ulože sve ove intelektualne napore. To je prilično neverovatno.”
Slično je oduševljen i Šastrijev unuk, Surindar Nat Pandita, čiji su članak i porodično predanje pokrenuli Dimitrova u potragu za lutanjima ludog viteza u Kašmiru.
„Krajem 19. i početkom 20. veka postojala je živopisna razmena znanja između zapadnih naučnika i kašmirskih učenjaka sanskrita, kada je veći deo klasične književnosti Kašmira tretirala zapadna ruka“, kaže Pandita.
„Međutim, prevođenje Don Kihota je bio izuzetak, jer je ovde Zapad želeo da ulepša zapadnu književnost tretmanom ruku Kašmira”.
Za Panditu, oporavak „davno zaboravljenog i napuštenog rukopisa“ takođe će odati počast prijateljstvu i intelektu ljudi koji su ostvarili svoj san.
„Sve se ovo dogodilo zbog izuzetno intimnog, doživotnog, posvećenog prijateljstva između ser Marka Aurela Štajna, legendarnog evropskog naučnika i kašmirskog sanskritskog učenjaka kakav je bio moj deda“, kaže on.
„To je velika počast indo-španskim kulturnim vezama i u isto vreme, to je omaž evropskom i azijskom naučniku koji je izneo nešto što je nasleđe čovečanstva: klasični roman Don Kihota kojme se univerzalno dive.