Svako od nas različit je na svoj način, a opet sve pripadnike jedne generacije povezuje isto doba i politička i ekonomska situacija u državi i društvu u toku samog odrastanja. Nikada pre pročitanog „Dnevnika srpske domaćice“ nisam razmišljala o tome, pa smatram da je odlična opcija kako za mlađe generaije, tako i za one starije koje su i same preživele period u kojem je smeštena ove knjige.
Glavna junakinja naše današnje priče jeste Anđelka. Rođena je 1960-ih godina 20. veka u tadašnjoj Jugoslaviji. Početak romana opisuje srećno detinjstvo u vreme Josipa Broza Tita, priče o narodnim herojima iz Drugog svetskog rata i pionirskim maramama crvene boje. Osamdesete godine, nakon Titove smrti, bile su godine u kojima je ona odrastala, doživljavala prve ljubavi, prva razočaranja i tražila svoje mesto u svetu, nakon čega slede burne, grozne devedesete i njihove posledice koje na neki način svi i dan danas osećamo.
Život junakinje Anđelke oslikava sudbinu mnogih ljudi na prostoru Balkana i, kako sama autorka kaže, predstavlja „tragediju čitavih nekoliko generacija na ovim prostorima“, pa se u njemu mogu pronaći i razumeti ljudi od 7 do 107, bili oni rođeni u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj ili nekoj od ostalih zemalja ovog regiona. Značaj ove knjige za mene je bio upravo u tome da u svakom opisu prepoznajem svoje roditelje i poznanike i uviđam posledice stanja u kome se danas nalazimo.
Ratovi, bombardovanja i raspad jedne velike države, ali pre svega jedne velike ideje i nade koja se od sveopšteg zadovoljstva i uživanja pretvorila u pakao za tako malo vremena jesu jedan od najvećih užasa koji ljudska vrsta može da doživi. Posmatrajmo to ovako: naše bake i deke preživljavale su posledice svetskih ratova, dok generacije naših roditelja, rođene u blagostanju – naviknute na jedan sistem od malih nogu. Tim sistemom bio je oblikovan ceo njihov svet, sve što su oni znali i raspad svih ideja, misli i nadanja desio se zajedno sa raspadom države. Epilog „Dnevnika srpske domaćice“ ostavio je jak utisak na mene i definisao je čitavo jedno doba svojom tragičnom notom.
Sagledavanjem situacije u kojoj smo danas i toga kroz šta su sve morale da prođu prethodne generacije - učini da na bolji način razumemo psihički sklop ljudi raznih doba, generacija, rasne i klasne pripadnosti, veroispovesti ili pak seksualne orijentacije i da iznad svega stavimo čoveka kao takvog, van okvira različitih vrsta ideologija.
Posledice svih eksternih faktora poput ovih, vidljive su u svakodnevnim navikama i razgovorima svih ljudi koje poznajem. Faza u kojoj se nalazimo kao društvo na nas ostavlja veći uticaj nego što možemo da budemo svesni.
Borba Anđelkine generacije nije bila samo za preživljavanje, opstanak i mir, već i borba za svoje slobodno izražavanje, za to da stvore svoj identitet i imaju sopstvene vrednosti i principe, koji bili uništeni i koje je, nakon užasa devedesetih trebalo iznova izgraditi tako da budu odgovarajući i obezbede sebi i svojoj deci adekvatan život na prostorima Balkana u narednim godinama.
Autor teksta: Milica Stojiljković (@bymilicas)