Izvor: Instagram @ZozefinaK
Izvor: Instagram @ZozefinaK
Zorana Karapandžin (ZozefinaK) |

Kako knjiga može da oraspoloži

Period koji je iza nas nam je teško pao. Isto važi za period koji sledi. Izolacija kod kuće, samoća, panika, strah od zaraze i celokupne situacije – sve ovo su okolnosti u kojima je jako teško ostati pozitivan.

Ne samo pozitivan, teško je ostati normalan. Zato sad treba birati sadržaj koji konzumiramo, treba pažljivo birati knjige i filmove, kako ne bismo upali u još veću dubiozu. Anksioznost je jedna od bolesti modernog doba i nešto što vreba svakog od nas. Ona je iza ćoška ako se ne pazimo i ako se prepustimo da nas ova negativnost pojede. Kako pronaći motivaciju u današnje vreme i kakao u sebi pronaći želju da ustanemo, kažemo sebi – glavu gore, i nastavimo dalje? Upravo o tome piše i Srđan Valjarević u svojoj knjiti Dnevnik druge zime.

Valjarević je Dnevnik druge zime napisao još 2005. kao neku vrstu nastavka Zimskog dnevnika, koja je postala kultna knjiga devedesetih. Posle Zimskog dnevnika je usledio roman Komo, koji je verovatno njegova najpoznatija knjiga. Međutim, Dnevnik druge zime je ona koja je apsolutno savršena za ovaj trenutak u kom se sada nalazimo svi mi. Zašto? Zato što je Dnevnik druge zime jedna mala, a velika knjiga. Zato što je njen lajtmotiv hodanje, a ključna reč – život. Hodanje kroz život, ustajanje onda kad najviše boli i kad je najteže, i nastavljanje dalje. Koliko god ovo zvučalo kliše ili kao ispričana priča, Valjarević ovde piše o životu, onom običnom, svakodnevnom, rutinskom, a opet i o tome koliko je baš takav poseban i lep. Protagonista ovog romana je bivši alkoholičar, kom ne znamo ime. Znamo samo da čitamo njegov dnevnik. Naime, on se upravo vratio iz bolnice. Pošto mu je alkohol uništio nerve, i doveo ga do potpune oduzetosti nogu, naš junak se od toga oporavlja tako što hoda po beogradskim ulicama. Moglo bi se reći da on uči ponovo da hoda. I da živi. Hodajući kroz ceo Beograd, on razmišlja o životu i njegovom smislu.

U 18:30 sam se umorio. Ne mogu tačno da kažem od čega, osim da je to bio trenutak kada mi je svega bilo dosta. I onoga što pročam, i toga što hodam,a naročito onoga što mislim dok hodam. To naročito. Hodanje nije toliko jednolično koliko ono što mislim, ono o čemu razmišljam. Jer hodanje traje. Vreme. U hodanju ima napora i znoja, ima i onih prelazaka iz tuge u vedrinu, ima i radosti. Ali kad uhvatiš mozak koji se baškari u komociji, koji voli zadate teme, koji baulja, to bude tako zamorno, do užasa zamorno.

Razlog zbog kog je ova knjiga izuzetno zanimljiva, između ostalog, jeste i stil Srđana Valjarevića. Valjarević piše vrlo jednostavno o jednom običnom čoveku koji je ispao iz koloseka i sad pokušava da se vrati. Sve što on radi svodi se na hodanje jer su ga noge bile izdale. Ili je on njih izdao svojim postupcima? Sada pokušavaju i on i noge da isprave stvar. Noge su ono što nas nosi, na šta se oslanjamo, čime idemo u budućnost ili se vraćamo u prošlost. Noge su sve! Odlika Valjarevićevog stila jesu i česta ponavljanja. U knjizi se veoma često ponavljaju rečenice i misli, pa čak i dani i doživljaji. Upravo kao i u našim životima. Naši dani se sastoje od rutine i ponavljanja. Ipak, u svakom danu postoji nešto specifično i posebno, na nama je samo da naučimo da primetimo šta je to. Valjarevićev junak tako primećuje najobičnije stvari na ulici, on zastaje da sagleda život takav kakav je, sa svim tim naizgled nebitnim stvarima o kojima nikad ne razmišljamo.

U 14.30 jedem šargarepu. Lepa je za jelo. Pa onda jedem banane. Uf, što volim te banane, to je neverovatno. Kako tako da ima nešto što ima baš takav ukus, a raste, i tamo neko to ubere i onda ti jedeš baš to što ima taj ukus koji ti se toliko sviđa? Kako to? Ili pomorandže? Kako to? Ili masline? Sve izvlače iz zemlje i sunca, i daju ti sve to. Kako to?

Upravo zato što pokušava svim silama da se izvuče iz dubioze u koju je upao, ima i loših dana. Međutim, upravo ti momenti su najemotivniji jer čitaocu mogu da posluže kao motivacija i podstrek da vidi nešto lepo u svemu tome. A to je nešto što nam sada svima treba. Treba nam pozitivnosti, treba nam da vidimo nešto lepo iako smo zatvoreni, I iako se dosta toga oko nas raspada. Dnenvik druge zime je knjiga sa neverovatnom snagom koja u jako malo reči govori veoma mnogo. Neki kažu da je autobiografska, neki kažu da nije, ali jedna stvar je činjenica - Valjarevićev junak govori toliko iskreno i spontano, da imate utisak da slušate sebe. Da, vi verovatno niste lečeni alkoholičar, ali ste čovek i sigurno vam se raspoloženje i misli promene sto puta u toku jednog dana. Pogotovo sad kad ste izolovani! Zbog toga je Dnevnik druge zime jedna od onih knjiga kroz koju čovek bolje upozna sebe, pročeprka po svojoj unutrašnjosti i nauči da vidi nešto lepo u svakom danu.

Nekorisno i ubitačno je biti uporan u lošem življenju života. I sada ležim i mislim bistrije i popravljam svoje namere. Ispravljam ono što može, ležeći kao automehaničar dok čeprka ispod automobila. Ja ležim i čeprkam i popravljam onaj deo gde su moje namere.

Autor teksta: Zorana Karapandžin (@zozefina_k )