Bookmate
Bookmate
Teodora Milenković (Dora i knjižica) |

Roman koji spašava život

Dok ne dobijem pismo sa Hogvortsa i svoj čarobni štapić, ostaje mi moj dnevnik... Pišete li vi dnevnik?

U poslednje vreme često pomislim koliko bi bilo dobro kada bismo mogli kao Dambldor da čitavo sećanje na određeni događaj, reakciju ljudi, njihove reči, a i naša osećanja tim povodom, izvučemo kroz uho i čuvamo u malim bočicama da bismo kasnije mogli da ga ubacimo u Sito sećanja i gledamo kao kratak film.

Dok ne dobijem pismo sa Hogvortsa i svoj čarobni štapić, ostaje mi moj dnevnik… Pišete li vi dnevnik?

Sećam se da sam odlučila da pišem kada sam imala otprilike dvanaest godina. Onim čuvenim „Dragi dnevniče…“ započinjala sam svako pisanje… Tu sam beležila prve loše ocene, prve simpatije, prve svađe sa drugaricama, neslaganja sa roditeljima, bes kada u goste dođu rođaci iz daleka koji su dosadni i nisu mi doneli čak ni čokoladu… Danas kada prelistam dnevnik i čitam te redove umirem od smeha dok sam tada vrlo ozbiljno pristupala beleškama svega što me je morilo, a i radovalo.

Postojao je period kada sam dnevnik sklonila i pustila da skuplja prašinu u nekoj fioci, nezainteresovana za ostavljanje tragova na papiru, ne mareći čak ni za te već ispisane redove koje mi mogu popraviti raspoloženje. Sve dok se nisam osetila kao sama na svetu, neshvaćena i nesposobna da iznesem svoja razmišljanja bilo kom dragom biću, odlučna da sama rešim sve probleme i ono što sam mislila da su problemi…

Čitajući knjigu Dnevnik druge zime uviđam da postoji još neko ko svoj lek nalazi u pisanju dnevnika. I to me u isto vreme veseli i rastuži. Pretpostavljam da je nekim ljudima teško da se otvore i onda odlučuju da pišu, svoja osećanja pretoče u pisanu reč i bude im lakše. Ili ne?

Zbog drugačije forme, koju ne čitam toliko često, isprva mi je čitanje išlo brže nego inače, žurila sam da upijem lepu, a neretko i teskobom nabijenu deskripciju i toliko humora čoveka koji je nedavno završio sa rehabilitacijom i vratio se svom domu. Kako sam više odmicala, usporila sam, pomalo se poistovetila i samim tim snuždila, upadajući u kovitlac sopstvenih loših misli.

Kroz knjigu, odnosno dnevnik, šetali smo zajedno ulicama Beograda, ja kao nepozvan gost, sakrivena i radoznala, i on uz pomoć štapa, vrlo pažljiv pri svakom koraku, uvek na oprezu, a opet spreman da zastane i oslušne cvrkut ptica, pogleda kroz izlog čoveka koji sedi sam u kafani, pije i ne primećuje nikog i ništa oko sebe, isprati svaku i najmanju promenu vremena i konstantno noseći u mislima loptu koju možda više nikada neće moći da šutne onako kako je nekada mogao… Tu i tamo nosio je u mislima i nju, jednu ženu.

Ako se ikada odlučite da čitate Dnevnik druge zime, gledajte da to bude kada ste u dobrom raspoloženju. Svaki detalj u kretanju ptica, promene vremena, pa čak i ljudi koje posmatra na stanici dok čekaju prevoz do posla, sve može da se tumači kao da kroz to želi da prenese svoje (ne)raspoloženje. Padao je sneg, topio se, on je šetao, gledao kroz prozor i pisao, a ja sam kao nepozvan gost ostala skrivena i prekinula radoznalost zatvorivši knjigu.