Ne postoji ništa savršeno na ovom svetu. Osim, ako mene pitate, prirode. Ljudi nisu savršeni. Ni oni koji su se ostvarili u ulozi roditelja ni oni koji to nisu.
U različitim fazama života, deca posmatraju roditelje kao najbolje ljude na svetu, presrećni što su baš oni njihovi roditelji, onda su im malo zagonetni, pa kada nastupi tinejdžersko doba roditelji su previše dosadni, neretko su razvijena i mnogo gora osećanja i to se kroz prve dve decenije života najviše menja. Potom najčešće te promene ne budu toliko ogromne. Ali dok deca odrastaju figure koje su najznačajnije u tom periodu svakako jesu roditelji. Svi ostali u najužem okruženju još kako jesu bitni, ali tada ne uviđamo u kojoj meri.
Možda sam olako napisala prethodne redove i nemam pravo da mnogo filozofiram. Stoga, prelazim na knjigu koju sam nedavno pročitala i koja mi je napravila haos u glavi pa otud možda prenosim malo haosa i ovde.
Dete u tebi mora da pronađe svoj zavičaj. Čitajući naslov, potom prve redove, kasnije nastavljajući sa sve većom željom da preispitam sebe, pređem vežbe koje će mi biti od koristi ne bih li pomogla svom detetu senke i pohvalila i negovala svoje sunčano dete stičem utisak kao da sam na terapiji, ili, lepše zvuči, da razgovaram sa nekim ko mi želi dobro i ko želi da pomogne detetu u meni da pronađe svoj zavičaj.
Pretpostavka je da kada odrastemo (kada je to tačno?) mi jesmo fokusirani na sadašnjost a nismo ni svesni koliko nas je prošlost iskrojila u ono šta smo danas. Ili nam se desi da povremeno smetnemo s uma. Koliko su nas školski dani, igranje na ulici i pre svega, ljudi koji su nam tada bili bliski, pomogli ili odmogli na tom putu?
Ne kaže se bez razloga da su deca kao sunđer. Upijaju svaku reč, pokrete, usvajaju obrasce ponašanja onih kojima su okruženi. Tada, svesno a i nesvesno, razvijaju različite karakterne osobine u većoj meri ili pak neke potpuno sputavaju, zavisno od reakcija nakon ispoljavanja istih. Ne znam da li je ovo u potpunosti tačno, ja zamišljam da jeste.
Ono što dobijamo čitanjem ove knjige jeste podsticaj da se setimo situacija iz ranijeg doba i reakcija na naše ponašanje od strane okoline. Danas često uhvatimo sebe da se ponašamo na način koji nije ispravan. Reagovala sam burno, a nakon toga shvatila da nisam u pravu. Iskrivljena mi je percepcija i to burno se odnosilo na nešto potisnuto, ne na trenutnu situaciju. Zbog toga je meni ovo bilo toliko značajno i okrepljujuće. Rad na sebi. Ma koliko mi bili zadovoljni i srećni, u svim segmentima života, provuče se nešto što ipak nije tako bajno i postoji prostor na kome može da se radi i da se unapredi, malko zakrpi, popravi.
Nemam savet za to kako biti dobar roditelj i šta to u stvari znači. Znam da je bitno osluškivati, razgovarati, razumeti i bezuslovno voleti svoju decu. Sve ovo je najbolji poklon roditelja koje svako dete može da dobije.
Dora i knjižica