Oproštajni skup povodom iznenadne, prerane smrti pisca i prevodioca Dejana Tiago-Stankovića održan je 29. decembra u Jugoslovenskoj kinoteci.
Od Tiaga su se oprostili njegov urednik Srđan Krstić, i prijatelji Goran Marković, Dušan Kovačević, Predrag Ličina i Hristina Popović.
„Tiago je imao nešto što sam ja zvao laku ruku. On je pripovedao kao neko ko je za to rođen, servira vam priču uz kafu i ne osetite tu kafu. Kroz tu njegovu laku priču, kroz priče o događajima i ljudima koje je sretao, ulazila je prava umetnost. Barem sam ja tako razumeo, a razumeli su i čitaoci. Govorio sam mu: ’Tebe vole čitaoci’. Nagradama koje su malo posustale, potreban je Tiago, da im vrati te vrednosti“, kazao je Krstić.
Goran Marković se zapitao šta se događa kada umre pesnik.
„Odlazi neko ko je umeo da u nevažnim događajima koji nas ispunjavaju otkrije posebnost. To kažem jer sam Dejana Tiago-Stankovića oduvek smatrao pesnikom. Otišao je u trenutku kada je trebalo da uradi možda najvažnije stvari, u času u kome je toliko obećavao i činio nas nestrpljivim da otkrijemo šta to novo naš voljeni pisac priprema, čime će nas iznenaditi, očarati. Njegova smrt liči na nestanak struje usred nekog filma koji nas je sasvim obuzeo. Ili na grubo, prijatno buđenje iz prijatnog sna. Ili na laž“, rekao je Goran Marković i dodao: „Dejana Tiago-Stankovića sam oduvek smatrao pesnikom, ne samo zbog onoga što je pisao već i zbog načina na koji je živeo, kako je govorio, kako se ponašao. Pesnici su posebni ljudi, ne liče na ostale, najviše po tome što pet para ne daju na to šta je za njih korisno, zdravo, šta poseduju i šta o njima misle drugi. Oni imaju svoju pesničku dušu koja ih vodi kuda ona želi pa se pesnikov put zapravo ne dovodi u pitanje“.
“Nikada pre nisam upoznala biće koje toliko voli život, svoje sinove Filipa i Andreja, svoju porodicu, kumove, prijatelje, Komšu… I koji je toliko voljen, kako privatno tako i kao pisac.”
Dušan Kovačević je Dejana upoznao u Lisabonu 2006. godine.
„Jednog dana je došao u našu ambasadu mlad i nasmejan čovek da me pozdravi i da mi kaže kako je upravo preveo na portugalski moju dramu ’Profesionalac’, koja će se igrati u jednom lisabonskom pozorištu. Pričao mi je da prevodi Dragoslava Mihailovića, koga je inače privatno izuzetno voleo i cenio, i da mu je velika želja da prevede Andrića na portugalski i Saramaga na srpski. Posle tog prvog susreta viđali smo se povremeno na kulturnim zbivanjima širom Lisabona. Jednog vikenda smo moja supruga Nada i ja seli u kola i odvezli se u posetu Dejanu u jedno malo lepo mesto pokraj Porta. Bili smo gosti njegove porodice i njega kao vodiča po tom lepom kraju… Bio je satkan od energije i šarma, kao da je strahovao da će nešto ostati nedorečeno“.
Reditelj Predrag Ličina je kazao da bi mu Tiago sad rekao „da bude kratak i jezgrovit, da pričam na srpskom, jer me na hrvatskom ljudi neće razumeti“. Ličina je pročitao odlomak iz knjige „Klanica pet“
Glumica Hristina Popović je navela da će joj njegove šale i specificni smisao za humor nedostajati do kraja života.
„Nikada pre nisam upoznala biće koje toliko voli život, svoje sinove Filipa i Andreja, svoju porodicu, kumove, prijatelje, Komšu… I koji je toliko voljen, kako privatno tako i kao pisac. Podjednako je uživao u našim manama i vrlinama. Možda više u manama, te je zato bio toliko voljen jer je svakome dopuštao da bude svoj i tome se radovao. Verovao je u ljude i mnogima je, meni poprilično, promenio život izvlačeći kvalitete za koje nismo ni znali da imamo“ rekla je kroz suze Hristina i dodala da joj je poslao scenario filma na kome je radio: „Dan pre nego što je otišao nazvao me je iz Lisabona i rekao: ’Debela jel’ ti misliš da ga pročitas il da ga dam nekom drugom’. Još ga nisam pročitala“.
