Kratke priče su manje popularne čitaocima od romana, pa čak i nekih dela publicistike. Na platformi BOOKMATE, vi ste jedan od autora kratkih priča. Čini se da je platforma uspela da popularizuje tu formu književnog izraza?
Dejan: Prostor za objavljivanje kraćih proznih formi nekada su bili časopisi. Nažalost, oni su danas u Srbiji, pa i u regionu - na respiratorima. Izlaze neredovno i u malim tiražima i čita ih nevelik broj čitalaca, među njima najviše onih koji i sami pišu. Ovo govorim iz iskustva urednika za prozu književnog časopisa “Gradina” koji postoji još od 1900. godine. S druge strane, teško ćete postati dobar prozaista ako se ne usavršavate u kraćim formama. Otud i odgovor na pitanje zašto na godišnjem nivou izlazi toliko loših romana. To su pisali ljudi koji su odmah zapeli da napišu roman ili čak trologiju, bez da su se pre toga okušali u pisanju minijature, pripovetke ili novele. Što je tipična početnička greška. Koncept objavljivanja kraće proze na servisu Bookmate je drugačiji i u tom smislu pravo osveženje. Postoji ograničenje u broju reči ali zato ne postoji ograničenje po pitanju teme, žanra, stila i to je nešto što rasterećuje pisca i daje mu volje i prostora da se razmahne. Ja obožavam da pišem pripovetke i veoma sam zahvalan na tome što mi je to omogućeno na takav način. Uz sve to, platforma omogućava pristup čitaocima bukvalno na svakoj tačci na planeti, a podsetiću da nema pisca bez čitalaca, niko od nas ne piše za svoje fioke i svoje hard diskove, suština umetnosti je u komunikaciji.
Sve se više prodaju knjige u digitalnom izdanju. Na Balkanu, do skoro, digitalne knjige nisu doživele značajniji prodor. Koliko se menjamo u tom pogledu? Koliko novije generacije spremnije prihvataju digitalizaciju?
Dejan: Mislim da se stvari po tom pitanju menjaju i jedan od dokaza za to je upravo prijem mojih priča na servisu Bookmate. Takođe, na Bookmate-u možete pročitati i ostale moje knjige, romane i zbirke priča. To je moderan, dinamičan i praktičan pristup izdavaštvu i on će svakako vremenom dobijati na primatu, naročito među generacijom koja je odrasla uz kompjutere i pametne telefone. Ja sam staromodan tip i volim šuštanje i miris hartije, ali sam itekeko svestan da su došli neki novi mladi ljudi kojima je svejedno da li će moju prozu čitati sa ekrana ili sa papira.
Misliš li da će BOOKMATE kao platforma za čitanje uticati na veći broj mladih, koji nisu skloni odlasku u knjižare, već koriste savremena digitalna sredstva, da počnu da čitaju?
Dejan: To se već dešava i to je dobro. Živimo u vreme neverovatnog tehnološkog napretka, gde se sve dešava brzo, preko noći, menjaju se trendovi i tehnologije, mada je suština nastanka i prijema umetničkog dela ostala ista. Na Bookmate-u odnedavno postoje i audio-knjige, tako da sada možete romane i priče da slušate dok, recimo, putujete automobilom ili džogirate. Kao što rekoh, suština je ostala ista, samo je način prezentovanja dela čitaocima postao jednostavniji, brži i praktičniji.
Bio si u žiriju na konkursu za kratke priče. Koliko, među neafirmisanim autorima, postoji potencijal za dobru i kratku priču.
Dejan: Ima dosta talentovanih autora, ali kao što sam već napomenuo, oni nemaju dovoljno prostora da objavljuju to što pišu i zbog toga ne mogu da dožive zasluženu afirmaciju. Ja računam da je moja književna karijera počela 2002. godine kada sam dobio nagradu za najbolju priču na konkursu zrenjaninskog časopisa “Ulaznica”. To je bila priča “Leva strana druma”. Za mene je to bio veliki podsticaj. Zato sam već dugo godina u žiriju za najbolji priču Sajma knjiga u Pirotu, pored mene tu je kolega Goran Gocić, a od prošle godine nam se pridružio i Vule Žurić. Pročitali smo do sada na stotine kratkih priča i među njima je bilo pravih bisera, a neki autori, poput Lazara Stefanovića, su kasnije došli i do svojih debitantskih knjiga.
Upravo je izašla knjiga Dukat za lađara. To je nastavak dva bestselera „Duge noći…“ i „Olujni bedem.“ Šta čitaoci mogu u nastavku da očekuju od velikog Kosančića?
Dejan: Mogu da očekuju jednu sažetiju ali dublju i intimniju priču o vojvodi Ivanu Kosančiću u kojoj se razotkriva dosta o njegovoj prošlosti i njemu kao liku. Takođe će publika saznati šta je bilo sa Milanom Toplicom nakon što se na njega i njegove momke obrušila niška branič-kula u finalu romana “Olujni bedem”. Iako nevelika po obimu, ova knjiga je, po mom mišljenju, možda nešto najbolje što sam do sada napisao. Bio je to dug put, dosta sam radio na likovima, jeziku i stilu, iako se sama priča događa u samo nekoliko dana. Da sam je razvukao na 300 strana, to jednostavno ne bi bilo to, bilo bi razvodnjeno i neubedljivo. Odavno nisam tako bio zadovoljan nekom svojom prozom.
To je samo treća od pet planiranih knjiga na istu temu?
Dejan: Da, mogu da kažem da sam napisao pola petoknjižja, sada sledi najteži deo - dovesti celu priču do kraja, a kraj je, znamo - bitka na Kosovu. To je velika tema sa kojom ću se uhvatiti u petom delu čiji je naslov “Carstvo nebesko” a pre toga će se pojaviti “Učitelj mačevanja”. U tom kontekstu, sada prva dva dela “Duge noći i crne zastave” i ”Olujni bedem” deluju kao neki dugi prolozi, “Dukat za Lađara” je nešto kao predah, međuigra, priča koja može da se čita i samostalno.
“Dukat za Lađara” počinje citatom sv. Jovana Lestvičnika – sećanje na smrt je dar Božiji? Koliko nas strah od smrti drži na zemlji?
Dejan: Mislim - više nego ikad. Sve što ljudi danas rade, od plastičnih operacija, društvenih mreža do sumanute jurnjave za novcem, slavom, instant-mladošću, sve je to neka vrsta težnje ka besmrtnošću tj. poricanje smrti. Sentenca Jovana Lestvičnika je u stvari parafraza one stare latinske mudrosti tj. upozorenja - “memento mori”. To jest - “seti se da si smrtan”. A u samoj srži naše hrišćanske vere je upravo to - pobeda nad smrću. Na Bookmate-u sam objavio novelu u dva dela koja se zove “Iris” i koja govori upravo o tome, o sumanutoj težnji obezboženog čovečanstva da dostigne besmrtnost, ali ispričana iz vizure jednog anđela. Dakle - besmrtnika. Mislim da ta novela i ”Dukat za Lađara” dele isti DNK, kako bi to rekao Stiven King.
Jedan od vaših junaka priče „Žuti šafran,“ mnogo vekova unazad, kaže da je strah taj koji donosi red, a ne zakoni. Da li je danas, u ovom vremenu pandemije, strah drugačije uticao na čoveka, da smo izgubili pojam o redu i zakonima?
Dejan: Zakoni su vrsta nasilja prema čoveku i njegovoj prirodi, država takođe, ali to je nužna prisila bez koje nema civilizacije i napretka. Stari Latini su znali da kažu “loš zakon - ali zakon”. Dakle, bolje bilo kakav red i bilo kakva država, nego nikakva. Problem je tu tome što ljudi danas, pogrešno tumačeći ustrojstvo države kao takve i demokratiju kao model državnog uređenja misle da mogu da stalno insistiraju na svojim građanskim pravima i privilegijama ali da istovremeno nemaju nikakve građanske obaveze. A upravo te obaveze su ključna stvar za normalno funkcionisanje države kao aparata. Ovde na Balkanu, a naročito u Srbiji, postoji taj fenomen delegiranja odgovornosti u smislu onog hiljadu puta ponovljenog “Drugi je kriv!”. Da stvar bude gora, svi mi ovde, na bivšem jugoslovenskog prostoru, pa i šire, Rumunija, Bugarska, izašli smo relativno skoro iz jednog represivnog jednopartijskog i ideološki monolitnog sistema koji se upravo temeljio na vladavini straha. I mnogi se toga sećaju i strahuju da se ne vrati to vreme kada ste mogli zbog vica na račun nekog partijskog činovnika da godinu dana tucate kamen na Golom Otoku. Vlastodršci su toga savršeno svesni i oni kombinuju taj pritajeni strah sa obećanjima o boljem sutra, kroz priče o evropskim integracijama, boljem standardu, kroz nacionalističku patetiku, još patetičniju građanoidsku prodaju magle i šta sve ne. Ali stvari nisu nikad onakve kakve bi mi želeli da budu. Taj strah je naš, baš kao i želja i nada za boljim životom… Ali je naša takođe i odgovornost, pojedinačna, da društvo u kome živimo učinimo boljim. I za tako nešto je potrebna žrtva, ponekad ne mnogo velika: da se stane pešaku na pešačkom prelazu, da se propusti trudnica u redu u banci, da se ne baca đubre po prirodi… To naše lično malo, kada se umnoži hiljadu puta - postaje mnogo. Tako se pravi država. Po tome se narod razlikuje od rulje, plemena. A osvešćen i odgovoran narod je poznat po osobini da ne može dugo da trpi nasilje i diktaturu.
Koliko plasman netačnih informacija, počev od navoda o čipovanju, 5g mreži, navodnih zaprašivanja, a pritom mogućnost da svako javno ispolji svoje mišljenje kroz različite socijalne platforme, utiče na promenu sveta? Ili ne utiče uopšte?
Dejan: Da se ne ležamo, nije to došlo samo od sebe. To je neko prvo trebalo da osmisli, pa da plasira… A u stanovništvu bilo koje zemlje postoji određeni procenat naivčina i paranoika koji u to veruju i ludaka koji takve budalaštine šire i nadograđuju. Tu je i fenomen društvenih mreža koje prosečan Balkanac potpuno drugačije kapira i koristi od, recimo, prosečnog Skandinavca. Ovde su društvene mreže prevashodno rasadnik dezinformacija, neuoroza, narcizma, buke i besa i služe mnogima kao izduvni ventil za lečenje kompleksa i frustracija. Na njima možete saznati šta je Slavica iz Bajmoka jutros imala za doručak ali takođe i kako Bil Gejts ulaže milijarde dolara kako bi mogao da čipuje nju, njene ukućane, komšiju i kućnog ljubimca. Pritom, prosečan Balkanac, dakle i Srbin, ima u kući masu uređaja koji emituju određenu vrstu zračenja, poseduje takođe uređaje koje stalno nosi sa sobom i koji se mogu pratiti satelitski, koji se otključavaju otiskom prsta ili prepoznavanjem lica, na kojima su kamere i mikrofoni, i preko kojih redovno na društvenim mrežama piše o svojoj intimi, navikama, životnoj rutini, poslu, porodici, prijateljima… I sve to potkrepljuje masom fotografija i audio-video snimaka. Dakle, oni koji bi da nas čipuju, samo će baciti pare. To je promašena investicija - čipovali smo mi već sami sebe, i to dobrovoljno.
Da li živimo u svetu u kome malo, ili skoro uopšte, mase ljudi ne razdvajaju stvarnost od propagande?
Dejan: Majstor propagande, doktor Jozef Gebels, svojevremeno je rekao: “Dajte mi novine i napraviću od bilo kog naroda krdo svinja.” Taj mentalitet rulje u nama, kao homo sapiensima, neuništiva je stvar. Bez obzira na tehnološki i civilizacijski napredak. Pogledajmo samo ove naše balkanske prostore. Kako je lako uzdići i srozati čoveka na osnovu neke tabloidne izmišljotine o njemu. Uzmimo za primer Novaka Đokovića koji je jednog dana predmet obožavanja a već koliko sutra zbog nečega postaje meta sveopšte kritike i sprdačine. Pa će sutra opet da ga u zvezde kuju oni koji su mu do juče poručivali “Plati porez!”. Tako propaganda deluje na ljude. Hitler je svojevremeno rekao da su za sve ekonomske probleme u Nemačkoj krivi Jevreji i već sledećeg jutra su počele da se razbijaju jevrejske radnje i glave. To su isprva radili pripadnici njegove partije ali su im se na kraju pridružili takozvani “obični ljudi”. Bez njih ne bi išlo. A propaganda je namenjena upravo njima, “običnim ljudima”. Često čujem prijatelje koji komentarišu demagogiju nekog političara rečima: “Vređa mi inteligenciju”. Nije tačno. Njega ti ne zanimaš. Njega zanima onaj ko će na tu demagogiju da se upeca. A takvih uvek ima dovoljno. To su ti ”obični” ljudi kojima možeš prodati priču o 5G mrežama, čipovanju, neviđenom ekonomskog rastu, floskule tipa “prvi put u istoriji”, “niko ne sme da vas bije”, “tri dana pre roka”, i slično… Kad to prođe, možeš mu prodati i priču o tome kako mu komšije rade o glavi, ili kako je pripadnik naroda najstarijeg ili više rase… Propaganda tome i služi. Da oneobiči “običnog” čoveka hraneći ga lažima i da ga tako natera na određenu akciju, bilo da u ruke uzme glasački listić ili pušku. Ishod tog propagandnog delovanja smo često imali priliku da vidimo i doživimo, naročito devedesetih na ovim prostorima. Ta propaganda nikad nije ni prestala, samo je promenila oblik i svrhu.
Sudbina jednog od najtalentovanijih srpskih pesnika i dalje je predmet spekulacija. Kad publika može da očekuje knjigu o Branku Miljkoviću?
Dejan: Planiram da tu knjigu objavim sledeće godine, baš uoči šezdeset godina od Brankove smrti. Pre toga će, ako sve bude u redu i pandemija malo posustane, Narodno pozorište u Nišu postaviti i komad po motivima tog romana. Naslov knjige će biti “Zvezda nad prazninom”, po jednom stihu iz Miljkovićeve pesme “Sećanje na pokojnika”. I roman i pozorišni komad će se baviti misterijom Brankove smrti oko koje se i danas vode polemike, mada je, nakon toliko godina, prilično sigurno da se ne radi o samoubistvu već o ubistvu koje je zataškano i bilo tabu tema više od pola veka. Vidim da je sama priča o knjizi već zatalasala javnost i da se već oglašvaju neki koji bi sve to da ospore, srozaju ili otpišu ali već sam navikao da su najveći kritičari mojih knjiga oni koji ih ne čitaju. Za ovu čak nisu sačekali ni da je napišem. Zanimljiva je to patologija. I Branko je imao najviše problema sa ljudima koji nisu čitali njegovu poeziju ali im to nije smetalo da imaju mišljenje o njoj.
Serija „Konstantinovo raskršće.“ Kada možemo da ga očekujemo i koliko će biti izmena u odnosu na knjigu – odnosno da li je Nemanja Lukić autentičan?
Dejan: Koliko će lik Nemanje Lukića biti veran svom literarnom pandanu zavisi od mnogo faktora, a jedan od najznačajnijih je izbor glumca. Još uvek ne znamo ko će uskočiti u njegove cipele, tj. čizme, ali imam nekoliko domaćih i regionalnih glumaca na umu, pa ćemo da vidimo. Prva ruka scenarija je gotova, serija im deset epizoda, u toku su opsežne pripreme jer je to skup projekat i radiće ga internacionalna ekipa. Sve, opet, zavisi od situacije sa koronom, planirano je da snimanje krene negde u toku sledeće godine, a do tada, uvek možete pročitati trodelnu strip-adaptaciju romana.
Sve dejanove priče ekskluzivno objavljene na servisu Bookmate u digitalnom i audio formatu, kao i njegove romane, možete pronaći na sledećem linku:
Autor teksta: Slaviša Pavlović