Susan Azim Boyer
Da li vam se ikada desilo da uđete u prostoriju punu ljudi i potom vas polako obuzme slutnja kako su svi mlađi od vas? To je nešto što svi kad-tad doživimo (ako imamo sreće), a nedavno se desilo i autorki Suzan Asim Bojer, na „Debiju 2022“ („2022 Debut“) na Slak kanalu (Slack channel). U ovoj vrlo živoj digitalnoj zajednici, ali i na književničkom Tviteru, Bojerova je uočila izluđujući refren: „Posvuda nailazim na pisce koji jadikuju kako je, ako do tridesete nisi potpisao ugovor sa izdavačkom kućom, sve propalo“, rekla je autorka knjige Jasmine Zumideh Needs a Win (Wednesday Books, 2022.), romana za mlade koji prati gimnazijalku, Amerikanku iranskog porekla, koja se kandiduje za predsednika odeljenja upravo kada talačka kriza u Iranu postane glavna tema svih vesti. „Morala sam da zastanem i razmislim da li bi trebalo da budem otvorena u vezi s tim da imam preko pedeset godina – ili bi trebalo da pokušam da to sakrijem.“
Na kraju je Bojerova otkrila pojedinosti svog zavojitog puta do željene profesije, tvitujući o susretima sa seksizmom, a kasnije i ejdžizmom u svojoj karijeri scenaristkinje, o odbijenom romanu i o razdoblju kad je namerno prebacila fokus sa pisanja na podizanje svog sina. Takođe je inicirala grupnu razmenu poruka na Slaku za debitante u oblasti beletristike za mlade starije od pedeset godina. U toj grupi ih pored nje ima samo još šestoro (od preko tri stotine učesnika književnog debija 2022.), ali kao što kaže Bojerova, sedmoro ljudi može biti sedam puta inspirativnije od samo jedne osobe.
Stacy Nockowitz
„Zajedničko nam je to da se nikad nismo predali“, rekla je Bojerova. No to im nije i jedina sličnost.
Poput mnogih iz te grupe, Stejsi Nokovic je još od detinjstva sanjala o spisateljskoj karijeri. Kad je počela da radi kao nastavnica, ubedila je sebe kako će se pisanjem baviti u slobodno vreme. Još je bila početnica kad je osnovnu školu u Konkordu, u Masačusetsu, gde je tada radila, posetio dečiji pisac Edvard Irving Vortis, poznatiji pod pseudonimom Avi. Stejsi je smogla hrabrosti da ga zamoli da pročita njen rad i rekao joj je da mu ga pošalje poštom. Ali spopala ju je trema i nikada to nije uradila – a taj pogrešan korak proganjao ju je sve donedavno. „Dugo posle toga sam bila ubeđena da od svega neće biti ništa, da od mene nikada neće biti pisac.“
Lisa Stringfellow
Betty Yee
Međutim, kada je iz učionice prešla da radi u školsku biblioteku, Stejsi Nokovic je naučila više o izdavaštvu namenjenom deci i mladima, što ju je ponukalo da se prijavi u virtuelnu radionicu Gotham Writers Workshop. Otad ne samo da je objavila roman The Prince of Steel Pier (KarBen), već radi i na sticanju master-diplome u oblasti pisanja za decu i mlade.
Spisateljica Lisa Stringfelou pronašla se kao autor dok je predavala u višim razredima osnovne škole. Svake godine je sa svojim učenicima petog razreda aktivno učestvovala u NaNoWriMo – National Novel Writing Month, Nacionalnom mesecu pisanja romana; što ju je 2013. najzad navelo da napiše preliminarnu verziju romana A Comb of Wishes (Quill Tree).
Slično tome, Beti Dž. Ji provela je petnaest godina pišući svoj istorijski roman za mlade naslovljen Gold Mountain (Lerner/Carolrhoda), a istovremeno je radila kao nastavnica u jednoj osnovnoj školi. „Često sam morala da ostavim pisanje po strani. Ali nisam odustajala, zato što sam shvatila da sam istinski svoja samo onda kada pišem. Nisam odustajala zahvaljujući podršci i ohrabrenju koje sam dobijala od prijatelja i svoje spisateljske grupe. Nisam odustajala zato što nisam želela da se jednog dana probudim i kažem: „Eh, a mogla sam“, kaže ona.
Shawn Peters
Dva autora iz grupe „50+“ obrela su se u književnosti za mlade posle karijere kopirajtera. Šon Piters se sedamnaest godina bavio pisanjem televizijskih reklama i tekstova za onlajn advertajzing pre no što je objavio svoj debitantski roman The Unforgettable Logan Foster (HarperCollins), namenjen deci uzrasta od sedam do dvanaest godina. Knjiga je nastala tako što je nastojao da svake večeri napiše po jednu stranicu, posle dana koje je provodio na svom poslu kreativnog direktora, kao trener sportskih timova svoje dece i kao predsednik svoje kongregacije. Sve u svemu, od prvobitne skice do polica u knjižarama prošlo je sedam godina.
Eric Jon Slangerup
Posao kreativnog direktora i kopirajtera, i podizanje šestoro dece odnosili su Eriku Džonu Slengerapu najveći deo njegove stvaralačke energije. Međutim, šestomesečno plaćeno odsustvo omogućilo mu je da napiše preliminarnu verziju romana Molly and the Machine (Alladin). Prema njegovim rečima, to što se pisanja latio u zrelim godinama njegovim čitaocima samo koristi: „Mi koji smo na ovoj planeti već dovoljno dugo da kosti pomalo počinju da nam škripe skloni smo da imamo slobodniji pristup određenim spoznajama i perspektivama koje dolaze isključivo s vremenom.“
Zatim, tu je i Vanesa Tores, čiji je put do objavljivanja bio istinski jedinstven. Kad je završila gimnaziju, njeni roditelji nisu imali sredstava da je pošalju na studije. Umesto toga, upisala je tromesečni kurs hitne pomoći – i tako je započela dvadeset sedam godina duga karijera koja je obuhvatila više saveznih država i specijalnosti, uključujući i rad u u vatrogasnoj službi i u vazdušnoj hitnoj pomoći. Postala je i majka – njenoj ćerki je jedanaest godina. Toresova je sve to vreme predano radila na sticanju fakultetske diplome, zarađujući bodove tu i tamo tokom više od jedne decenije. Kad je sakupila dovoljno bodova za doplomu, slučajno je naišla na kurs „Kako napisati scenario za dvadesetominutni film“ i to joj je promenilo život. „Tada sam prvi put pomislila: ’O, bože, mislim da stvarno želim da se bavim ovim’“, kaže ona.
Vanessa L. Torres
Poput Suzan Bojer, Toresova je pokušala da proda nekoliko scenarija, ali nije joj pošlo za rukom. Zatim je odlučila da proba da napiše roman namenjen tinejdžerima. „Oduvek sam osećala veliku povezanost sa mladima tog uzrasta“, kaže. „Meni je u tim godinama bilo veoma zabavno, a to je nešto što ti daje da se razmahneš, u smislu da tvoji likovi donose neke upitne odluke a da prethodno ne razmisle o posledicama.“ Njen prvi roman nije našao izdavača, ali zato su se izdavačke kuće nadmetale za drugi. „Nikad nisam ni pomišljala da bi mi se to moglo desiti“, kaže ona. „Još se osećam kao da sam dobila na lutriji.“
Njen roman The Turning Pointe objavljen je u februaru ove godine u izdanju Knopfa, a Toresova je potpisala ugovor za još jednu knjigu. Zasluge za to što je u svojim pedesetim godinama imala dovoljno samopouzdanja da počne da se bavi svojom strašću pripisuje majci. „Moja mama ima sedamdeset pet godina i odlično svira harmoniku, u čak tri različita orkestra – i uvek traga za nečim novim. Naprosto je puna energije i divno je ljudsko biće.“
Evo šta Vanesa Tores savetuje svima koji imaju ambicija da pišu, ali misle kako ih je vreme pregazilo: „Ne dajte nikome da vam kaže kako ste prestari da pišete. Imate ogromno životno iskustvo na koje se možete osloniti, a to je nešto neprocenjivo.“