Ljubav koja ruši sve mostove
Odjeci eha voljenja Armana Divala (Aleksandra Dime sina) i Margerit Gotje (Marije Diplesi – Roz Alfonsin Plesi) i dalje se sasvim jasno čuju kroz redove teksta „Dame s kamelijama“, ali i kroz sva tri čina Verdijeve opere „La Traviata“, čiji naziv simbolizuje ženu koja je krenula pogrešnim putem, „onu koja je posrnula“.
Pripovest o ljubavi između Armana Divala i kurtizane Margerit Gotje, nije ispripovedana direktno iz njihovog ugla, već je, fiktivno, njihovu pripovest čitaocima preneo neimenovani narator koristeći se prvim licem jednine, i priču je započeo sledećim rečima: „Moje je mišljenje da se ne mogu stvarati ličnosti dok se dobro ne prouče ljudi, kao što se ne može govoriti neki jezik ako se ozbiljno ne nauči“.
Izraz kurtizana počeo je da se primenjuje negde u 16. veku, i isti označava ženu koja je ostvarivala ljubavne veze sa muškarcima, pripadnicima viših klasa, gde su joj oni bili glavni izvori prihoda. Žene koje su se bavile ovim poslom, bile su česte gošće balova, predstava i drugih sličnih događaja, i ono što je svakako bilo za njih karakteristično jeste to što su se, zarad takvog života, svesno odricale mogućnosti da se nekada ostvare kao nečija supruga, nečija majka.
Pored toga što je „Dama s kamelijama“ roman koji je zasnovan na istinitim događajima, primetan je autobiografski momenat i u samim inicijalima glavnog junaka romana i autora – „A.D.“. Moje mišljenje je da je Aleksandar Dima sin, i sam zaljubljen u kurtizanu po imenu Marija Diplesi, svojim prividnim distanciranjem od likova nastojao da pruži objašnjenje i opravdanje tadašnjem društvu, ali i svom ocu, s obzirom na to da je 19. vek u Parizu, između ostalog, bio obeležen neprihvatanjem bilo kakve mogućnosti voljenja devojaka koje su izabrale (ili su bile prinuđene) da se bave ovim poslom. S tim u vezi, primetan je Dimin cinizam, a naročito je isti dominantan u sledećim rečima: „Pošto se nebo više raduje kajanju jednog grešnika nego stotini pravednika koji nikada nisu grešili, pokušajmo da obradujemo nebo“. Citirane reči, iako prožete cinizmom, odaju bes, ali i preveliku bol autora usled neprihvatanja ljubavi koju je osećao prema Mariji Diplesi, od strane njegovog oca, okoline, ali i tadašnjeg celokupnog društva.
Što se tiče samog romana, isti na jedan posve lagodan i stilski prijemčiv način donosi pripovest o žrtvi koju je jedna kurtizana svojevoljno podnela zarad ljubavi. Negde sam pročitala podatak da je Aleksandar Dima sin napisao „Damu s kamelijama“ nakon smrti Marije Diplesi za svega četiri nedelje. Ova hitrost u beleženju pripovesti o ljubavi koja ruši sve mostove, primetna je i u samom romanu, a negde sam i mišljenja da je Dima želeo što pre da pretoči svoja osećanja na papir kako bi devojka koju je voleo konačno bila njegova, pa makar i samo nakratko, prividno, u priči. S tim u vezi, tokom čitanja sam imala utisak kao da je Dima bio nespokojan sve dok nije „izbacio iz sebe“ ovu pripovest, te da mu je nakon toga laknulo, jer je na taj način zauvek mogao da ima pored sebe svoju Margerit.
Prava Marija Diplesi umrla je u samoći od tuberkuloze u svojoj 23. godini, 5. februara 1847. godine, da bi već naredne godine Aleksandar Dima sin objavio roman „Dama s kamelijama“. Sam autor ove fiktivno-istinite priče preminuo je 1895. godine, a sahranjen je nedaleko od Marije na groblju Monmartr.
„…i utapajući se u svoju ljubav, bili smo dva uporna ronioca koja izlaze na površinu vode samo da udahnu vazduha“.