Kuda vodi neodlučnost u ljubavi?
I ne, to nikad ne bude tačno onako kako smo zamišljali ali isto toliko često upravo smo mi ti koji čitavu priču dodatno zakomplikujemo, ne znajući da li nam se više pije kafa ili nam se pak želudac prevrće od nje.
Kada bi protagonistkinja viktorijanskog klasika “Daleko od razuzdane gomile” bila predstavljena kao savremena žena, ona bi bila jedna od onih što drži kafu u rukama na sunčanom uglu velikog biznis centra ujedno gvireći kroz staklena vrata istog niže niz ulicu, goreći od želje da vidi šta se unutra dešava - toliko revnosno da kafu i zaboravi da okusi. No, dok držite ovu sliku u mislima, hajde da se vratimo malo više od jednog veka unazad i da Vitsaveju Everdin opišemo u nešto drugačijem okruženju.
Ruralna Engleska, devetnaesti vek - Vitsaveja Everdin, mlada i samouverena žena, dolazi u Vederberi kako bi nasledila i počela da upravlja jednim od najvećih imanja u tom mestu. Isprva dočekana sa neodobravanjem, ona ubzo uspeva da posed dovede u red i uspostavi kontrolu ali i da ostvari prijateljski odnos sa zaposlenima na istom. Zbog svoje agilnosti, samopouzdanja i donekle mladalačke drčnosti, dovoljne za “plivanje sa velikim ajkulama”, ali i zbog svoje očaravajuće lepote ona veoma brzo postaje glavna tema razgovora. Kako vreme odmiče, Vitsaveja privlači pažnju trojice veoma različitih muškaraca u svakog od kojih se, pogodili ste, na neki način zaljubljuje. I da, pogodili ste još jednom, apsolutno uspeva da zakomplikuje stvari i njena partija karata od prve do poslednje stranice biva mnogo više od laganog tablića.
Sada možete stopiti ovu i prethodno opisanu sliku mlade protagonistkinje i ono što ćete dobiti je suština romana. Vitsaveja
Everdin je arhetip uspešne žene XXI veka, koja svako jutro ustaje i sprema se za posao koji odlično obavlja. Ima dobar odnos sa kolegama, dopadljiva je i elokventna. Ipak, možda ne kao svaka žena, ali apsolutno kao svaka neodlučna, na kraju dana uspeva potpuno da izgubi i ono malo razuma što ima čim joj ljubav pokuca na vrata. Birajući između imućnog zemljoposednika, vojnika i dobroćudnog farmera ili bolje rečeno - između platonske, divlje i “one koju ne zna da objasni” ljubavi - naša dama na ćošku sunčane zgrade ipak želi da zagviri kroz vrata još kojeg poslovnog centra ali i da ima vremena za dobar espreso.
Bilo ovo poređenje besmisleno ili ne, u obe slike se postavlja pitanje:
I šta sad?
Da li na kraju završavamo sami ili sa nekim pogrešnim, kad smo već suočeni sa izborom, da li je uopšte na nama da odlučujemo ili nas pak ta ljubav sama nađe i ono najvažnije:
Ako je već komplikovano, ako već moramo da biramo i još ako smo krajnje neodlučni, da li je uopšte u pitanju prava ljubav?
Tomas Hardi se u svakom mogućem smislu potrudio da detaljno opiše ne samo seoske predele Engleske i svaku travku koja se nalazi u njima već i prirodu svakog od Vitsavejinih odnosa sa ovim muškarcima. Postarao se da odgovori na svako postavljeno pitanje, verovatno razmišljajući o ovoj dilemi više i od same Everdinove, te je nesumnjivo da nam na kraju otkriva gde ju je njena neodlučnost odvela. A u isto vreme, možda čak paradoksalno, je ipak ostavio savremenoj ženi dobar broj važnih tema za razmišljanje.
A šta je Vitsaveja uradila, da li je odlučila ili pak ne, ili je na kraju samo shvatila da je bolje i dobra kafa za poneti u ruci nego šta god da je iza ćoška, možete pročitati na Bukmejtu, sledeći put kad zaboravite da okusite onaj espreso.
Autor teksta: Milica Đorđević (@knjigatron)