Da li je čitanje fantastike (samo) eskapizam?

Epsko putovanje kroz razna prostranstva, potraga za predmetom koji je odlučujući u sudbini sveta, večni rat između dobra i zla, „izabrani“ koji magijom od siromašnog seljaka dostigne status velikog heroja – sve su to klišei žanrova fantastike, ali i pored toga što su klišei, oni nas vode kroz razne velike teme, a jedna od njih je eskapizam – i to nije nužno nešto loše,

Svi mi koji volimo da čitamo fantastiku, volimo da otkrivamo nove svetove, sa sopstvenim pravilima, nevezanim za bilo koju prirodnu ili društvenu nauku koje vladaju našim životima sada i ovde – maštom autora i sopstvenim zamišljanjem opisanog, putujemo u svetove kakvi nikada nisu postojali u stvarnosti, sa bićima koja nadam se nikada neće postojati i avanturama koje nas sprovedu od dubina očaja do egzaltiranosti večne pobede dobra nad zlom. U prevodu – pomaže nam da pobegnemo od stvarnosti i njenog tereta bar na kratko.

Mnogi ljudi, posebno oni koji ne čitaju fantastiku, smatraće da je to nešto loše. Umesto da se suočimo s problemima stvarnosti, mi „bežimo“ u neke bolje i lepše svetove.

No, to nije zaista tako.

“Priče u fantastici ne služe pukom bekstvu, nego istraživanju.”

Ja koji čitam fantastiku nisam neodgovorni dečak koji beži od problema stvarnog života i gubim se u izmišljenom svetu, naprotiv – fantastika upravo služi da bi se kroz bezbedan igrokaz (da tako kažemo) sagledali stvarni problemi. Uostalom, autori koji pišu fantastiku su i sami ljudi, sa ljudskim problemima, sa ljudskim iskustvom, te nije baš da mogu da napišu nešto što nije pod uticajem stvarnog sveta i ljudskog iskustva.

Stoga, priče u fantastici ne služe pukom bekstvu, nego istraživanju.

Ovo je svijet podijeljen krvlju — crvenom i srebrnom.

Čitajte

U svetovima fantastike, čovek je pun znatiželje za otkrićem novog i preispitivanjem postojećeg.

Istražujemo ljudsku prirodu – heroje koji se reše tereta prizemnog života, negativce koji nisu jednodimenzionalni i čitavu plejadu ljudi koji nadilaze sopstvene granice.

“Bez mašte bismo samo stagnirali i ništa se ne bi razvijalo dalje i napredovalo u životu.”

Svaki put kada neko ispriča priču, on tera čitaoca da zamisli stvarnost drugačiju od sopstvene. To svakako zahteva dobru dozu mašte, a bez nje bismo samo stagnirali i ništa se ne bi razvijalo dalje i napredovalo u životu.

Dakle, svet bez povremenog bežanja, svet bez priče, bio bi mesto gde niko ne bi mogao da zamisli stvarnost i život drugačiji od svog.

Karnegijeva medalja za književnost. / Knjiga kakva iskrsava veoma retko i odmah postaje klasik. - Junior Education

Čitajte

Svaki put kada pročitam neku sjajnu knjigu – koja me zabavi i otvara nove svetove i predstavi mi nove likove i ideje – osećam veliku zahvalnost autoru što mi je dao takvo jedinstveno iskustvo iz svoje mašte. Kada pomislim na svoje omiljene romane, osećam da je svaki od tih „begova“ obogatio moj život na neki mali ali nezaboravan način. Nisu učinili da jadikujem nad stvarnošću i životom. Oni su me, ako ništa drugo, učinili da još više cenim što sam živ i što sam čovek.

Pretpostavljam da ću kroz pisanje i čitanje nastaviti da provodim život „bežeći“ i vraćajući se u stvarnost. Ispuniću ga ne samo sopstvenim iskustvima i zamislima, već i pogledima na hiljade drugih svetova i života. Iskoristiću priču da razvučem, makar samo malo, granice prostora i vremena, fizike svega što ograničava ljudsko postojanje. Verujem da će mi to učiniti život bogatijim.

• fantastika
• eskapizam
• književnost