Zbog čega nije dovoljno (čak ni danas) da osoba ima dva oka, nos i usta, da bi se tretirala podjednako kao i sve ostale? Zašto čovek mora ispuniti i dodatne, silom nametnute, izveštačene uslove, kako ne bi bio smatran osobom niže vrednosti u odnosu na druge koji ispunjavaju te izmišljene kriterijume, izmišljena merila?
Danijel Kiz napisao je kratak naučnofantastični roman „Cveće za Aldžernona“ davne 1966. godine kako bi čitaocima, na jedan veoma potresan način ukazao na sav besmisao nametnutih načela jednog društva i dao odgovor na gorenavedena, sada već, retorička pitanja. Kiz je ovim delom, koje je proisteklo iz njegove kratke priče objavljene 1959. godine, izneo kritiku društva kao celine - kritiku koja je primenjiva i na sadašnje socijalne postulate, više od 60 godina kasnije.
Temu (ne)prihvatanja ljudi koji imaju određene smetnje u razvoju, a koja je nažalost i danas sveprisutna u donekle negativnoj konotaciji, Kiz je analizirao i preneo kroz lik Čarlija, čoveka niskog koeficijenta inteligencije, koji se od najranijeg detinjstva trudi da se uklopi u sve moguće društvene kalupe, kako bi, barem na trenutak, bio prihvaćen od strane okoline, kako bi imao jednak tretman i jednake mogućnosti kao i ostali.
Naučnofantastični segment ove priče odnosi se na mogućnost tehnologije da poveća koeficijent inteligencije, a Čarli, koji čitavog života vapi za ljubavlju i prihvatanjem, postaje prvi dobrovoljac za takvu vrstu eksperimenta. Naivnost glavnog junaka da će mu pamet olakšati život, uklopiti ga u socijalne okvire, vratiti mu porodicu, pomešana sa svom surovošću lekara i ostalih učesnika navedenog eksperimenta, predstavljaju najpotresniji i najbolniji momenat ove zamisli. Da, Čarli postaje pametan, ali ta činjenica ne menja njegovu okolinu, ta činjenica nije učinila da ljudi oko njega postanu bolji. Ne. Okolnost da je Čarli postao pametniji, doprinela je samo tome da on skine povez naivnosti sa očiju i da svet oko sebe sagleda očima objektivnosti, racionalnosti i distance, a ne pogledom deteta željnim ljubavi. Najbolniji trenutak za mene, bila je spoznaja da je Čarlijeva okolina, njega doživljavala čovekom tek od trenutka kada mu se inteligencija povećala, kao da pre tog čina, pre tog eksperimenta, on nikada nije ni postojao.
Internetom kruži priča o tome kako je nastala ideja za stvaranje ovog romana, i ista je jako bitna za razumevanje Kizove zamisli. Naime, autorovi roditelji su ga, protiv njegove volje, primoravali da pohađa pripremnu nastavu za studije medicine, dok je Danijel Kiz silno želeo da postane pisac. Shvativši da je formalno obrazovanje od krucijalne važnosti njegovim roditeljima, zapitao se kako bi bilo kada bi postojala mogućnost povećanja inteligencije. Ključni momenat za nastanak inspiracije za „Cveće za Aldžernona“, dogodio se nekoliko godina kasnije, kada je Danijel Kiz radio kao nastavnik i držao predavanja osobama sa posebnim potrebama. Jedan od učenika ga je na tim časovima, upitao da li bi mogao da bude premešten u „normalno odeljenje“, ako bi se stvarno potrudio i postao pametan. Kiz je takođe, jednom prilikom, doživeo potresan momenat kada je jedan njegov učenik, zbog regresije, ponovo vraćen u njegovo odeljenje. „Kada se vratio u školu sve je izgubio“, rekao je o tom događaju Kiz. „Nije umeo da čita. Vratio se onome što je bio. Bilo je veoma tužno.“
„Cveće za Aldžernona“ jedan je od najpotresnijih romana koje sam do sada pročitala, i jedna od onih priča koja mi se urezala u sećanje i otvorila brojna pitanja, od kojih su neka, poput onih navedenih na samom početku ovog teksta, zauvek bez odgovora. Prema ovom romanu snimljeno je više adaptacija, a jedna od najpoznatijih nosi naziv „Čarli“ (1968. godine), sa Klifom Robertsonom i Kler Blum u glavnim ulogama. Klif Robertson dobio je Oskara za ulogu Čarlija 1969. godine.
Autor teksta: Deana Malek (@Bookvalna)