“Ljubav pronalazi put, draga Dženi, uvek je tako ako je suđeno.“
OH…. Ne piše nam se dobro svima. Nemojte reći da vas sve kolektivno nisam upozorio. Kako je krenula ova vandredna situacija a Jovana navalila na sređivanje sobe, ormara, fioka i polica, nekim čudom uspela je da naleti na dnevnik koji je pisala 3 godine. Ufff čega sve tu ima. Usledio je rolerkoster emocija. Izrazi lica su joj se smenjivali neverovatnom brzinom. Sramota, smeh i ljutnja su joj su preletali preko zajapurenih obraza. Dok je čitala svoj dnevnik, negde u pozadini mozga setila se nekog drugog dnevnika koji je čitala. Dnevnika jedne davno izgubljene ljubavi.
Doris živi sama u Švedskoj. Ima preko 90 godina i jedino društvo su joj negovateljice i njena crvena knjižica koju koristi već godinama. Pokenad se čuje sa svojom unukom Dženi. Rešila je da za nju piše. Da sačuva svoje uspomene. Mnoga lica iz adresara su precrtana. Doris je jedina živa. Da bi podarila Dženi neku uspomenu da je bila tu, svakoga dana piše i piše. Nesvesna da je njena crvena knjižica vraća u prošlost , Doris kreće na putovanje koje će joj doneti mnogo lepih ali i bolnih uspomena.
Kao veoma mlada devojka da bi pomogla majci i sestri, Doris napušta porodičnu kuću i počinje da radi za bogatu damu koja u svim slojevima društva ima poznanike. Tu Doris na zabavama upoznaje poznatog slikara koji je u to doba slabo cenjen jer je homoseksualac. Nije ni svesna će joj on do kraja života ostati jedan od pravih prijatelja, onih koji su kao porodica. Nakon rada u kući, Doris se ukazuje prilika da postane manekenka. Prihvata ponudu. Doris nas svojim prisećanjem vodi na put na kojem je vrlo često sama. U njen život sasvim slučajno ulazi Alen. Jednog dana na klupi u parku dok se gledaju i smeju jedno drugom nisu ni svesni da će sve prerasti u ono retko, pravo. Sve do trenutka dok Alen ne dobije poziv da krene u rat i ostavi Doris.
„Želim ti da imaš svega dovoljno“, prošaputala mi je na uvo. „Dovoljno sunca da ti obasja dane, dovoljno kiše da bi umela da ceniš sunce, dovoljno radosti da ti okrepi dušu, dovoljno bola da bi umela da ceniš sitne životne radosti, i dovoljno susreta da bi tu i tamo mogla da preboliš i poneki rastanak.“
Smenjuju se godine. Rat se završava, a Doris postaje sve teže bez Alena. Uz to joj umire majka i ona preuzima na sebe brigu oko svoje sestre. Ceo život nastavlja da ga traži i da mu šalje pisma. Od Pariza, Amerike do Stokholma ova ljubavna priča sa tužnim završetkom nas vodi kroz godine i decenije. Upoznaje sa Doris i njenim prijateljima. Uči da ljubav može da opstane i da bude za ceo život samo ako je prava.
„Moj dragi… Bili smo stvoreni jedno za drugo, a ipak nismo.“
Mislim da se i zato jako svidela Jovani. Ova knjiga je sve ono što ne želite da se desi Doris. Bićete tužni zbog nje, njenog života i surovosti kroz koju prolazi. Ali će vas i nasmejati, obradovati i osvojiti vam celo srce.
Šta se desilo na kraju sa Doris i Alenom? Da li je napisala knjižicu za Dženi? Ostavljam vas da je pročitate.
Do sledećeg izveštaja.
Xoxo
Autor teksta: Jovana Adamović (@ako.mene.pitate)