Čitanje je stvar navike. A navike su, zavisno od okolnosti, lakše ili teže za steći. U doba digitalnih stimulansa, to svakako nije lako kao nekada. / Foto: Deana Malek
Čitanje je stvar navike. A navike su, zavisno od okolnosti, lakše ili teže za steći. U doba digitalnih stimulansa, to svakako nije lako kao nekada. / Foto: Deana Malek
Miljan Tanić |

(Ne)Sposobnost čitanja u digitalno doba i kako prevazići problem?

Čitanje predstavlja napor i zahteva aktivno učešće, te je jasno zašto nam je danas lakše da beskrajno listamo društvene mreže i tražimo novi sadržaj, umesto da čitamo

Nikada nisam bio neko ko brzo čita. Voleo sam da gustiram knjige i nekada mi je bilo potrebno i da neke delove knjige ponovo pročitam da bih se podsetio šta se desilo. No – i pored toga, čitao sam mnogo. Knjigu za knjigom. Sećam se dobro, pre vremena digitalnih knjiga, kako bih čitao Kingovo Uporište u prevozu (na engleskom, prošireno izdanje, jedna knjiga od 1400 stranica), i kako bi poneko i piljio u debelu knjigu koju nonšalantno izvadim iz torbe.

Vremenom, broj knjiga koje bih godišnje čitao postajao bi sve manji i manji. Na kraju, moglo se na prste jedne ruke izbrojati koliko sam knjiga pročitao te godine.

Sa stripovima je bila slična situacija – pošto kod nas mnogi stripovi koje volim da čitam nisu bili dostupni u fizičkom obliku (niti su prevođeni i izdavani uopšte), čitao sam ih na laptopu, i to obično tako što bih ležao, s laptopom okrenutim tako da mi ekran bude „uspravno“. Nije mi bilo teško. Posle, sa tabletima oblika i veličine pogodnih za čitanje stripova, i uz dostupne striming servise za čitanje – broj pročitanih stripova padao je strmoglavo.

Jedino su knjige čija tematika bi me baš ščepala još po opisu na koricama uspevale da me toliko obuzmu da ih čitam u dahu – ponekad naizmenično sa audio knjigom, kada fizički ne bih bio u stanju da čitam.

Pošto su u tom trenutku i elektronske knjige već bile sveprisutne, nekako se nameće zaključak da je posredi ona stara – što je nešto više dostupno, to je manje zanimljivo, zar ne? Ne, taj odgovor nije baš (skroz) tačan.

Pre neke tri godine naleteo sam na članak sa naslovom koji se grubo da prevesti kao „Zašto nam je digitalno doba uništilo sposobnost za čitanje“. Bio sam naravno ushićen što nisam jedina osoba na planeti s tim problemom, ali tada nisam bio u stanju ni taj jedan članak da završim. Sasvim slučajno, setio sam se tog članka tačno negde u vreme kada je Netflix objavio dokumentarac „The social dilemma“, o uticaju društvenih mreža na čoveka i čovečanstvo uopšte i – gle čuda – ono što članak govori je suštinski isto što govori i pomenuti dokumentarac.

Najkraći mogući odgovor na pitanje zašto smo danas nesposobni da čitamo kao nekada je: dopamin.

Koliko puta vam se desilo u poslednjih bar 5-6 godina da uzmete da čitate neku knjigu, pustite neki film ili seriju na TV, i da pritom svakih par minuta proveravate notifikacije na društvenim mrežama, odgovarate na komentare, onda propustite šta se desilo na ekranu, vraćate unazad, te seriju koja traje jedan sat gledate barem sat i po? Dopamin je neurotransmiter, sličan serotoninu – „hormonu sreće“, i on se luči kad god dobijemo neku novu informaciju – grubo rečeno. Kada vidimo novu notifikaciju na društvenim mrežama ili obaveštenje da imamo novi E-Mail, lučimo dopamin, dobijemo mali „fiks“ uzbuđenja… i posle svakako želimo još. Kao što već možete pretpostaviti, društvene mreže i svi moderni vidovi komunikacije napravljeni su tako da se mozak istrenira na to da očekuje nove notifikacije u kratkim intervalima i samim tim nove doze dopamina. I premda se to dešava na podsvesnom nivou, sve ostalo spram toga je nebitno. Naravno, vi koji se sećate časova psihologije u školi sada imate asocijaciju i na Pavlova, njegovog psa, refleks nazvan po njemu, kao i sliku zvona i lučenja pljuvačke u glavi, zar ne? Nije li u tom smislu zanimljivo što je na većini društvenih mreža znak za notifikacije upravo zvono?

Čitanje predstavlja napor i zahteva aktivno učešće, te je jasno zašto nam je danas lakše da beskrajno listamo društvene mreže i tražimo novi sadržaj, umesto da čitamo.

No, ne bojte se, nije sve izgubljeno.

Mom povratku aktivnom čitanju knjiga kumovale su dve stvari – uspeo sam da pročitam onaj članak do kraja, a naleteo sam i na video u kojem se na praktičan način pokazuje kako čovek može uz relativno malo uloženog vremena do kraja života da pročita hiljade i hiljade knjiga.

Kao i mnogo toga u životu, čitanje je stvar navike. A navike su, zavisno od okolnosti, lakše ili teže za steći. U doba digitalnih stimulansa, to svakako nije lako kao nekada. No, nije ni nemoguće.

Za početak, izračunajte koliko vremena dnevno možete posvetiti čitanju – 30 minuta je dovoljno za već pomenutih hiljade i hiljade knjiga do kraja života. I slobodno u to vreme računajte i audio knjige, ukoliko vam one odgovaraju – na kraju krajeva, sadržaj ste konzumirali svakako. One su zgodne i za čitanje u trenucima kada zapravo ne biste bili u stanju da čitate – dok spremate hranu, jedte, vozite…

Pokušajte da se uveče ranije razdvojite od telefona, tableta i drugih izvora brzog dopamina i da u krevetu umesto listanja mreža i čitanja članaka čije ćete sadržaje zaboraviti do ujutro zapravo čitate knjigu. Ukoliko knjige čitate na telefonu ili tabletu, stavite ih na režim letenja ili na neki drugi način onemogućite notifikacijama da vas ometaju u čitanju. Vama će ponovno sticanje navike čitanja biti malo teže, ali problem nije nepremostiv.

Na posletku, ako ste poput mene nagomilali knjige koje želite da čitate, a nikako da stignete, napravite plan čitanja. Ne morate sebe ograničavati zadavanjem rokova za čitanje, dovoljno je imati spisak i redosled. Stručnjaci čak kažu da je u redu čitati i nekoliko knjiga odjednom – sve dok čitamo redovno.

Sve ovo ne znači da „brzog dopamina“ morate da se odreknete skroz – samo da svesno preuzmete upravljanje navikama. Verujte mi, vrlo brzo ćete se vratiti na stare navike i knjige će brzo ponovo postati vaša svakodnevica.