O mini seriji Černobilj HBO kanala (ukupno 5 epizoda) zasnovanoj na stvarnim događajima i ljudskim pričama, raspravlja se gotovo jednako burno kao i o seriji „Igra prestola“. Neki hvale stvaraoce serije za visokokvalitetnu režiju i pažnju do detalja, dok drugi kritikuju greške poput dvostrukog stakla u kućama.
Natalija Lavrenova 1986. imala je samo devet godina, ali tog aprila se seća kao da je bilo juče.
Noć nesreće
Moja mama je bila medicinska sestra, tata je radio u obezbeđenju černobiljske nuklearne elektrane, bio je deo oficirskog korpusa. Te noći tata je dežurao na elektrani. Nazvao je mamu i rekao ,, Desila se nesreća, ne izlazi iz kuće, Natašu ne puštaj’’. U tom trenutku za nesreću je znala samo rodbina radnika. U seriji je prikazano kako stanovnici gledaju na isijanje požara u daljini, međutim toga nije bilo.
Običan dan
Tog dana, u školi je trebao da bude nekakav kontrolni, a meni se uopšte nije išlo. Probudila sam se misleći ,, Ah, kako mi se ne ide’’. A mama mi je rekla ,, Ni u kakvu školu nećeš ići, sedi u kući, i ja ću ostati tu’’ i zatvorila prozore, čvrsto koliko je moguće.
Šta smo videli sa prozora? Bio je to sasvim običan dan. Deca su se igrala u parku, ljudi su šetali sa kolicima, nosili hleb iz prodavnice.
Apsolutno mirna slika. Ništa nije moglo ukazati na užas koji se dešava oko nas, i da počinje da pada radioaktivna prašina. Da li je to veliki broj perača ulica i mnogo helikoptera iznad grada?
Pitala sam majku, zašto niko ne upozorava na opasnost?
Imali smo časove iz civilne odbrane, znala sam da je radijacijska opasnost štetna i loša. Sećam se da odgovor na moje pitanje tada nisam dobila.
Medicinske sestre bez zaštite
Mama je bila medicinska sestra i morala je ići u bolnicu da pomaže u spasavanju vatrogasaca. Tata je jednostavno nije pustio. Medicinske sestre stvarno nisu imale nikakvu zaštitu, osim mantila i to je u seriji ispravno prikazano.
Od radioaktivnih materija, vatrogasci su povraćali. Nijedna medicinska sestra nije znala kako da se zaštiti.
Tata je bio jedan od učesnika u likvidaciji posledica nesreće. Za sve vreme ozračen je sa 140 rem (niži stepen razvoja prvog stepena radijacijske bolesti je 100 rem). Nije dobio radijacijsku bolest, ali to je mnogo. Koliko bi se mama ozračila da je bila u blizini tih vatrogasaca, ne znam. Mami, uzgred, posle toga nisu ništa učinili zbog toga što nije išla na posao – nije im bilo do toga.
Sumnjam da je u bolnici bila takva panika, kako je to prikazano u seriji. Ako bi se u stvarnosti ljudi sudarali ispred vrata, glasine o tome bi se brzo prošile po celom gradu.
Evakuacija
Na loklanom radiju su o nesreći izvestili tek sledećeg dana. Rečeno je da će doći autobusi, izašli smo i čekali. Imali smo maske za lice. Ukrcavanje je prošlo veoma mirno, bez guranja, bez tuče, bez suza. Autobusi su došli, mi smo se ukrcali. Na seriji je to verodostojno prikazano, čak i autobusi liče. Međutim, nisam videla da je bilo zabranjeno uzeti svog ljubimca. Ipak ne isključujem da se tako nešto moglo desiti.
Mi smo kući ostavili akvarijum sa lepim, skupim ribicama i bilo nam je jako žao. Ja sam ponela jednu veliku plišanu igračku.
Vozili smo se duže vreme, dobili smo tablete sa jodom. Neko je pokušao da otvori prozor, bilo je vruće, vikali su na njih. Preselili smo se u okolna sela, sa lokalnim stanovništvom. Evakuisani smo sa našom majkom, dok je moj otac ostao da radi u nuklearnoj elektrani. On bi dolazio ponekad, ali meni čak nije bilo dozvoljeno da mu priđem blizu.
Ostavljeni Pripjat
Više nikad nisam videla Pripjat. Razočaralo me je što su ga u seriji tako malo prikazali.
Bio je to veoma mlad grad (Pripjat je osnovan 1970. i dobio status grada u 1979.). Sve je bilo novo. Prosečna starost stanovnika bila je 30 godina a ja sam sada starija. Bio je veoma zelen, procvetao, svetao grad sa mnogo dece. Grad je bio neverovatno lep. Stopa kriminala bila je gotovo ravna nuli. Imala sam 5 godina, a u obdanište sam preko pola grada išla sama, potpuno mirno.
Mislim da su scenaristi napravili grešku, jer nisu sve to prikazali u seriji. Oni su se fokusirali na ono što se događalo u nuklearnoj elektrani. Dok je za mene najgora stvar u tome, što je tada počeo da umire celi jedan mlad zeleni grad.
,, Tata je stvarno bio spreman da umre’’
Nedavno sam saznala od mame da se moj tata tada zaista pripremao da umre. Međutim, generalno, roditelji ne vole da pričaju o tome. Verovatno iz istog razloga zbog kog vojnici ne vole da pričaju o ratu. Tata je još uvek mnogo bolestan i očigledno će biti bolestan do kraja svog života.
Nakon Černobila, moj tata je radio u nuklearnoj elektrani u Litvaniji. Te dve nuklearne elektrane su bile bliznakinje a tu se i snimao deo serije. Da li se tata bojao da opet radi u nuklearnoj elektrani? On je oficir, nije bilo opcije da ne ide tamo.
Tata ne govori mnogo o tome, ali se ponosi onim što je učinio. Ponosi se, ali tiho. Lenta sa nagradama visi u ormaru, ne nosi ih, ali ih čuva.
Lažne potvrde
Kako su se događaji iz mog detinjstva odrazili na moj život? Kada sam se udavala, nekoliko puta sam čula glasine ,, Zašto nju ženiš, ona će rađati retarde’’. Moj sin, hvala Bogu, ove godine polaže maturu.
Sada živimo u Brjansku, ovde ima mnogo ljudi iz Černobila. Cela naša porodica ima potvrdu, na osnovu koje imamo povlastice i to nam mnogo pomaže. Mnogo me nerviraju ljudi koji prave lažne potvrde. A takvih ima mnogo, to je zapravo celi biznis. Jednom je jedna poznanica pokazala mom tati papir i rekla ,, Pogledaj kakvu sam potvrdu napravila, sada sam i ja učesnik likvidacije’’. Tata je prećutao, a ja tada nisam bila tu. Kod drugarice sam videla u pasošu da je registrovana u černobilskoj zoni, iako tamo nije bila ni jedan jedini dan. Takođe ima povlastice. Ona je dobar čovek, ali mi je teško da zaboravim taj pečat. Takvih podlosti ovde ima mnogo.
,, Stvarnost je strašnija’’
Na svojoj fejsbuk stranici sam napisala da me serija nije oduševila. Nije me oduševila jer je stvarnost mnogo strašnija. Ja sam to već preživela i preživljavaću celi svoj život. Stvarnost je bila mnogo, mnogo strašnija.
Gledam na ovu seriju kroz prizmu svoje istine i razumem da ljudi koji ovo nisu preživeli, gledaju na sve drugim očima.