'Čarobnjak iz Oza' kao alegorija o monetarnoj politici i zlatnom standardu

Mnoge priče nadžive alegorije koje je trebalo da reprezentuju. Tako su, na primer, roman „Planeta majmuna“ francuskog književnika Pjera Bula, a docnije i istoimeni film, u trenutku publikovanja predstavljali političku alegoriju koja se odnosila na tadašnju političku klimu i društvena trvenja. Svaki čovekoliki majmun u filmu bio je satiričan prikaz neke poznate političke ili društvene figure tog doba. Metafora je vremenom nestala, a ova priča je svedena na dobru naučnofantastičnu zabavu.

Neke druge priče, za koje je od samog početka je jasno koje (ne)skrivene poruke nose i na koga se odnose, zauvek ostaju povezane sa delom. Knjige poput „1984“ Džordža Orvela ili „Vrli novi svet“ Oldosa Hakslija veoma su jasne alegorije čije značenje nikada neće biti odvojeno od priče ili zaboravljeno. Ako su dovoljno dobro napisane ove alegorije mogu postati univerzalne. Setimo se samo knjige „Životinjska farma“ koja je isprva bila jasna i nedvosmislena satira Ruske revolucije, da bi u decenijama koje su usledile bila čitana kao kritika svake revolucije koja je pojela svoju decu.

Kultna knjiga XX veka.

Čitajte

Najčešće su to knjige namenjene odraslima jer se i bave temama koje decu, jednostavno, ne zanimaju. Čak i kada je u pitanju neka knjiga namenjena deci od samog početka je jasno da je u pitanju priča sa prenesenim značenjem. Setimo se samo serijala dečijih knjiga „Letopisi Narnije“ K. S. Luisa za koje je izvesno da predstavljaju neku metaforu hrišćanskog učenja, a na nama je samo da, poput misterioznog teksta nazvanog „Vojničev rukopis“, odgonetnemo ko je ko u toj zagonetki.

Međutim, postoji i jedna veoma popularna knjiga namenjena deci koja dugo vremena nije shvatana za više od onoga što jeste. Bajkovita avantura jedne obične devojčice u neobičnoj zemlji u kojoj se susreće sa neobičnim bićima.

Naravno da već i pretpostavljate sa je u pitanju knjiga „Čarobnjak iz Oza“ Lajmana Frenka Bauma. Originalni naslov dela je bio „Čudesni čarobnjak iz Oza“, ali je mnogo češće štampano pod poznatijim naslovom kome su slavu donele pozorišna i filmska adaptacija.

Priča o devojčici Doroti u njenom psu Totu koje je snažni tornado odneo u čudesnu zemlju Oz odmah je bila odlično prihvaćena. Prvi tiraž od deset hiljada primeraka brzo je rasprodat, a do 1956. godine, kada je ovaj knjiga postala javno dobro, prodato je ukupno tri miliona primeraka. Ogroman uspeh prvog izdanja i mjuzikla na Brodveju koji je odmah zatim usledio, nagnao je Bauma da napiše još trinaest knjiga čija se radnja dešava u zemlji Oz i koji su i zvanični nastavci prvog romana.

Više od veka nakon objavljivanja ova knjiga je jedna od najpoznatijih priča američke književnosti koju je i Kongresna biblioteka proglasila „najvećom i najvoljenijom američkom bajkom“.

“Baum je smatrao da je sama priča njegovog kolege sa druge strane okeana nekoherentna, ali mu je pomoglo da glavnu junakinju knjige identifikuje kao glavni razlog popularnosti Kerolove priče.”

Svima je na početku bilo jasno da je u pitanju priča za decu bez bilo kakvog skrivenog značenja. Čini se da je to bila i Baunova namera. Osim jasnog uticaja bajki koje su prikupila braća Grim na nastanak knjige „Čarobnjak iz Oza“ snažan uticaj je imao i Luis Kerol i njegova „Alisa u Zemlji čuda“. Baum je smatrao da je sama priča njegovog kolege sa druge strane okeana nekoherentna, ali mu je pomoglo da glavnu junakinju knjige identifikuje kao glavni razlog popularnosti Kerolove priče. Zato je odlučio da protagonistkinja njegove priče bude devojčica sa kojom će većina čitalaca moći da se identifikuje.

Osim ovoga Baum je prihvatio Kerolove stavove da knjige za decu moraju da imaju raskošne ilustracije, da budu pitke za čitanje kao i da nemaju nikakve moralne lekcije. Za razliku od popularnog stava da knjige za decu moraju imati neku moralnu poruku i poduku, Kerol je smatrao da bi deci trebalo dozvoliti da budu deca i da se kroz priče zabavljaju i igraju.

Decenijama je priča za decu o avanturama u neobičnoj zemlji bili samo to – priča za decu. I ništa više.

A onda se 1964. godine u jednim američkim novinama pojavio članak koji je potpisao Henri Litlfild. Ovaj profesor istorije u srednjoj školi je u svom članku tvrdio da je „Čarobnjak iz Oza“ mnogo više od obične priče za decu. Smatrao je da je u pitanju vešto napisana parabola o populizmu koji je kao reformski pokret, bio aktuelan u drugoj polovini devetnaestog veka. Populisti su se zalagali za monetarnu reformu koja bi dovela do pravednijeg ekonomskog rasta i boljih mogućnosti za širi krug ljudi. Ovaj pokret su podržavali vlasnici malih farmi i malih biznisa, zatim radnici, kao i sve one ugrožene grupe koje su i najviše stradale u ekonomskim krizama koje se potresale zemlju nakon Građanskog rata. Litlfild je pronašao niz paralela i sličnosti između likova u Baumovoj knjizi i političkih figura koje su bile značajne u vreme pisanja knjige, a identifikovao je i teme i arhetipove u priči za koje se činilo da se jasno i nedvosmisleno odnose na politički i svakodnevni život onog vremena.

Tokom narednih četvrt veka ideja da je „Čarobnjak iz Oza“ osmišljen kao politička alegorija postaje sve popularnija među istoričarima i naučnicima. Međutim, veliki deo ove ideje temeljio se na tome da je sam Baum gajio naklonost prema populističkom pokretu. A onda je otkriveno da je Baum kao urednik i novinar u Južnoj Dakoti napisao niz članaka u kome je omalovažavao populističke ideje. Tako je ideja profesora Liltlfilda polako postajala urbana legenda.

“Sakrivanje političke satire u dečju priču deluje kao nešto što bi upravo šaljivdžija njegovog tipa mogao da učini.”

Ova priča se tu ne završava. Uporni istraživači su došli do zaključka da u osnovnoj teoriji pogrešno to što je na Bauma gledano kao na simpatizera populističkog pokreta. Nakon ponovnog analiziranja knjige „Čarobnjak iz Oza“, naučnici su utvrdili da bi Bauma trebalo posmatrati kao na nekoga ko nije bio blizak bilo kojoj ideologiji. Posmatrano iz tog ugla gotovo je nemoguće da se u knjizi ne vidi ismevanje gotovo svih ideologija koje su bile aktuelne u vreme nastanka knjige.

Sam Baum je svojoj porodici, prijateljima i savremenicima već bio poznat kao osoba sklona šali koja ima običaj da u svojim pričama iskrivljuje istinu. Oni koji su slušali njegove priče nikada nisu bili sigurni da li su se stvari o kojima je pričao zaista tako dogodile ili ih je on u manjoj ili većoj meri izmenio. Sakrivanje političke satire u dečju priču deluje kao nešto što bi upravo šaljivdžija njegovog tipa mogao da učini. Naravno da otkrivanje sopstvene šale nije dolazilo u obzir jer bi na taj način pokvario svu zabavu koju bi sebi mogao da priušti.

Imajući sve ovo u vidu sve je jasnije da je knjiga mnogo više od obične bajke za decu.

Siromašna devojčica Doroti, njen psić Toto, Strašilo, Limenko Drvoseča i Plašljivi Lav su članovi družine koja je stazom od žute cigle krenula u potragu za misterioznim Čarobnjakom iz Oza.

Slušajte

Prilikom tumačenja dela uvek se mora imati u obzir da su alegorije i metafore uvek u očima posmatrača, a kako Baum nikada nije eksplicitno objasnio šta je želeo da kaže, svako tumačenje podleže neslaganju i brojnim varijacijama.

Ovo su neka objašnjenja pravih značenja likova u knjizi do kojih su istraživači došli.

Doroti predstavlja prosečnog Amerikanca, vrednog i punog vrlina, koga su privukle radikalne ideologije jer shvata da stvari ne idu u dobrom pravcu i da nešto mora da se menja. Strašilo je američki farmer koga su elite često predstavljale kao nepismenog i bez mozga, ali koga su se, istovremeno, i plašili jer je mogao da podrži radikalne ideje populističkih političara. Limeni čovek je radnik u fabrici koga su industrijalci eksploatisali i doživljavali kao još jednu mašinu bez srca i duše. Lav je bio Vilijam Dženings Brajan, populistički i demokratski kandidat za predsednika na izborima 1896. i 1900. godine, koga su mnogi nazivali Lavom zbog vatrenih govora, ali i kukavicom jer nije želeo da podrži američki odluku o ulasku u rat sa Španijom 1898. godine.

“Baš kao što i srebrne cipelice imaju magičnu moć, tako su i ondašnji vlasnici malih farmi, malih biznisa i radnici verovali da bi više novca u opticaju umanjilo snažne ekonomske potrese koji su bili česti u to vreme.”

Put od žute cigle bi trebalo da predstavlja zlatni standard. Monetarna politika je bila veliko političko pitanje tog doba. Veliki biznismeni su podržavali zlatni standard, odnosno da se količina novca u opticaju vezuje za zlatne rezerve. Sa druge strane, populistički političari zahtevali su povećanje novčane mase putem kovanja novca od srebra ili izdavanja papirnatog novca. Na ovo se nadovezuju i Dorotine srebrne cipelice koje je dobila nakon što je porazila Zlu vešticu Istoka. Baš kao što i srebrne cipelice imaju magičnu moć, tako su i ondašnji vlasnici malih farmi, malih biznisa i radnici verovali da bi više novca u opticaju umanjilo snažne ekonomske potrese koji su bili česti u to vreme. Više novca u opticaju bi povećalo potražnju za robom i uslugama, oslobodilo više sredstava za male investitore i olakšalo situaciju dužnicima koji su bili preopterećeni strogom monetarnom politikom koja je održavala visoku vrednost dolara. U filmu su ove cipelice bile zamenjene onima od rubina, tako da se tu ta metafora izgubila.

Zla veštica Istoka bila je metafora za finansijere sa Volstrita, velike biznismene i političare u Vašingtonu, sve ono što se nalazilo na istoku zemlje. Zla veštica Zapada bi trebalo da predstavlja industrijalce, bankare i železničke mogule Zapada. Dobra veštica Severa bi trebalo da bude simbol poljoprivrednika i drugih dobrih ljudi iz srca zemlje koji su se suprotstavljali ekonomskim i političkim elitama. Glinda, dobra veštica Juga bila je simbol južnjaka koji su shvatili da ih potiskuju političke elite sa istoka.

Žuti Palčići su kineski radnici koje su moćnici sa zapada kontrolisali i zlostavljali isto kao što je Zla veštica Zapada radila u romanu.

Čarobnjak iz Oza je bio metafora za svakog predsednika SAD čija je moć iluzorna. On je samo pokušavao da preživi i bio je podređen Zlim vešticama Istoka i Zapada.

Inače, oz je, osim naziva čudesne zemlje, skraćenica za uncu koja se najčešće koristi za izražavanje mase plemenitih metala.

Ovo su samo neke od najočiglednijih veza Baumovog dela i političkih okolnosti koje su postojale u vreme nastanka čuvene knjige. Otkriveno je još dosta toga. Toliko da je postalo gotovo nemoguće tvrditi da je sve samo slučajnost.

“Osim političke satire „Čarobnjak iz Oza“ funkcioniše i kao duhovna alegorija pokazujući ljudima kako mogu učiniti čuda ako se oslone na ono što sami poseduju.”

Osim što je bio šaljivdžija koji je bio sklon izmišljanju priča, Frenk Baum je bio i novinar i urednik koji je bio veoma svestan političkih okolnosti u kojima je živeo. Mnogi njegovi urednički uvodnici koji su i danas sačuvani politički su obojeni i bavili su se kritikama američkog društva koje su iznosili reformatori i aktivisti. Ako uzmemo u obzir ovakvo iskustvo možda nije ni čudo što je u svom romanu zauzeo ciničan stav prema moći dovodeći ga u korelaciju sa vradžbinama, čarobnjaštvom i opsenom.

Ali osim političke satire „Čarobnjak iz Oza“ funkcioniše i kao duhovna alegorija pokazujući ljudima kako mogu učiniti čuda ako se oslone na ono što sami poseduju. Junaci u knjizi pronašli su rešenja svojih problema tek kada su prestali da slušaju druge i kada su odgovore potražili u sebi, tamo gde su se oni oduvek i nalazili.

Izgleda da je ono što je na prvi pogled delovalo kao obična bajka za decu mnogo više od toga. Osim političke alegorije, „Čarobnjak iz Oza“ je pouka o samopomoći i jačanju samopouzdanja kao načina da se izborimo sa problemima koji nas okružuju.

• Čarobnjak iz Oza
• Lajman Frenk Baum
• audio knjige