Čudan život i neobične smrti Mihajla Bulgakova

Malo je dela u modernoj književnosti koja su obavijena tako debelim slojevima misterije kao što je to slučaj sa knjigom „Majstor i Margarita“ slavnog ruskog i sovjetskog književnika i dramaturga Mihajla Bulgakova.

Čitavu drugu polovinu minulog veka i ceo početak novog milenijuma ova knjiga, sa nesmanjenim interesovanjem, privlači pažnju publike. Pleni svojom čudnovatošću, tajnovitošću i opiranju svakom konačnom tumačenju.

Sama priča je podeljena u dva uporedna vremenska toka. U prvom čitamo o dolasku Sotone i njegovih neobičnih, mada ništa manje podlih, pomoćnika u modernu Moskvu, dok u drugoj priči pratimo susret između Pontija Pilata i Isusa.

Nije samo knjiga opčinjavajuće zagonetna. Poput njegovog voljenog i zabranjivanog dela u kojima se, kao da je to sasvim uobičajeno, mačke govore, a veštice lete na metlama, i sam autor je imao ekscentričan život i nekoliko smrt.

“Dede su mu bile sveštenici, a otac asistent profesora. Po ugledu na svoja dva ujaka koji su bili lekari u Varšavi i Moskvi, mladi Bulgakov upisuje studije medicine na Kijevskom univerzitetu.”

Prilično neobično za osobu koja potiče iz veoma ozbiljnog porodičnog okruženja. Dede su mu bile sveštenici, a otac asistent profesora. Po ugledu na svoja dva ujaka koji su bili lekari u Varšavi i Moskvi, mladi Bulgakov upisuje studije medicine na Kijevskom univerzitetu. Po izbijanju Prvog svetskog rata i građanskog rata u Rusiji dobija priliku da znanja koja je stekao u školi primeni i u praksi vojne bolnice. Prvo volontira kao doktor Crvenog krsta, a po izbijanju građanskog rata, zajedno sa braćom, pridružuje se Beloj armiji. Nakon poraza veliki deo njegove porodice napušta Rusiju, ali mladi Mihajlo nije sa njima. Ostaće misterija da li je ostao svojevoljno iz ko zna kojih ličnih razloga ili mu je ulazak u druge zemlje zabranjen jer je tada imao tifus.

Tokom svoje lekarske karijere mladi Bulgakov postaje zavisnik od morfijuma. Sve je počelo kada je trebalo da operiše dete koje je bilo obolelo od veoma zarazne difterije. Iz predostrožnosti, Bulgakov se vakciniše, ali je reakcija na injekciju bila veoma bolna. Kako bi umanjio bolove počinje da uzima morfijum od kojeg postaje zavistan. Kasnije će svoja iskustva opisati u knjizi „Morfin“. Za razliku od junaka romana, Bulgakov će uspeti da se oslobodi poroka.

Ipak, sudbina, a i on sam, odlučili su nešto drugo. Posle teške bolesti Bulgakov se seli u Moskvu, odustaje od lekarske prakse, i, negde u tridesetoj godini života, počinje da piše.

Prema njegovoj autobiografiji, napisao je kratku priču u noćnom vozu i prodao je izdavaču novina u mestu gde je voz stao. I tako je sve počelo.

Osim književnosti, tokom svojih školskih dana, zavoleo je operu i pozorište. Upravo će jedan pozorišni komad, za razliku od kritikovanih i zabranjivanih proznih dela, biti veoma dobro primljen i popularan. Predstava koja je zasnovana na njegovom romanu „Bela garda“ svoju slavu najviše duguje slavnom pozorišnom reditelju Stanislavskom koji je, u jednom trenutku, zapretio da će zatvoriti pozorište, ako se predstava ne bude igrala.

Ipak, uprkos svemu, i ovo delo je moralo da bude izmenjeno kako bi prošlo državnu cenzuru. Sam naslov je promenjen u „Turbinovi dani“, neke scene su izmenjene ili uklonjene, a na kraju predstave se svirala „Internacionala“.

Gotovo sva ostala dela su takođe bila na meti cenzure jer je Bulgakov bio obrazovan, kontroverzan pisac koji se nije libio da svoje ideje javno iznosi kroz svoja dela. Kada je u društvu svojih kolega pisaca čitao rukopis jednog od svojih najznačajnijih dela, priče „Pseće srce“, tu su bili prisutni i pripadnici tajne policije. Njihovi potonji izveštaji sugerišu kako je delo protiv vrednosti komunističke revolucije te bi ga trebalo zabraniti. Zbog ovoga su mu zaplenili jedina dva rukopisa ove priče. Bilo mu je potrebno tri godine da ih povrati, ali trebalo je da prođe još šezdeset godina da bi ova priča, 1987. godine, prvi put bila objavljena.

“Čak je i veliki crni mačak iz romana „Majstor i Margarita“ imao svoj pandan u stvarnom životu. Istina je da to nije bio mačak, već veliki crni pas koji je pripadao Bulgakovu, ali je i takav, poslužio kao inspiracija.”

Nekada ga je cenzura koju su njegova dela trpela naterala na nepromišljene postupke. Tako je, nakon zabrane jednog njegovog dela, spalio rukopise romana „Majstor i Margarita“ na kojima je radio gotovo deset godina. Kada se vratio radu na ovoj knjizi, izmenio je radnju i odbacio naslovne likove. Nastavio je da radi na tekstu sve do svojih poslednjih dana kada je bio suviše iscrpljen da bi čak i diktirao reči. Nedovršene spise je ostavio supruzi Eleni koja ga je, kasnije, priredila i objavila.

Ni sudbina objavljivanja nije bila ništa manje teška, nego i nastanak dela. Prva objavljena verzija knjige „Majstor i Margarita“ je bila cenzurisana i izbačeno je oko 12% teksta. Celovitija verzija knjige pojavila se kao samizdat. Upravo na osnovu ovog samizdata, u Frankfurtu je štampano prvo izdanje van Sovjetskog saveza. Prva kompletna verzija objavljena je tokom sedamdesetih godina minulog veka, a poslednja verzija, na osnovu svih dostupnih rukopisa, štampana je 1989. godine.

Nasuprot mračnoj strani čovečanstva, u toj grotesknoj priči o ljudskoj sudbini, još snažnije blista ljubav majstora i Margarite, čista i neiskvarena, jača od svih iskušenja — pa i same smrti.

Čitajte

Bulgakov je imao i komplikovan odnos sa Staljinom. Za razliku od ogromnog broja ruske intelektualne elite koja je, posle revolucije, napustila zemlju, Bulgakov je ostao. Staljin je cenio taj čin, kao i mnoga njegova dela. Priča se da je knjigu „Bela garda“, odnosno komad „Turbinovi dani“ gledao petnaest puta. Čak je urgirao da se komad vrati na scenu kada je jednom bio zabranjen. Što mu nije smetalo da zabrani mnoga druga dela koja je Bulgakov napisao. Kada je pisac bio na izmaku snage, sastavio je pismo sa molbom da mu dozvole da napusti Sovjetski savez ili, kao alternativu, da mu dozvole da radi u pozorištu. Nakon ovog pisma, drug Staljin je lično pozvao Bulgakova na telefon. Rekao mu je kako o napuštanju zemlje nema govora, ali da će moći da radi za teatar. Staljinova se ne poriče i pisac je ostao u zemlji sve do svoje smrti.

Nije ni čudo što su se njegova dela nalazila na meti cenzura jer je inspiraciju često tražio u stvarnim osobama. Čak je i veliki crni mačak iz romana „Majstor i Margarita“ imao svoj pandan u stvarnom životu. Istina je da to nije bio mačak, već veliki crni pas koji je pripadao Bulgakovu, ali je i takav, poslužio kao inspiracija.

Kuća u kojoj su u romanu „Bela garda“ živeli Turbinovi detaljno opisana zato što je inspirisana pravom kućom u kojoj je Bulgakov živeo u Kijevu. Svoja sećanja iz mladosti pisac je verno preneo na papir. Osim u jednom detalju koji je izludeo vlasnike kuće. Naime, u priči je opisano blago koje se nalazi u zidovima kuće. Ovo blago je bilo jedini izlet u maštu slavnog pisca, ali su vlasnici kuće poverovali u postojanje pravog blaga. Na kraju su, tražeći blago koje nikada nije postojalo, u potpunosti ruinirali svoju kuću.

Bulgakov je preminuo u četrdeset i osmoj godini života od otkazivanja bubrega. Ista stvar je i njegovom ocu došla glave. Poslednje godine su bile prilično bolne. Gubio je vidi i više nije mogao da piše.

Osim zvaničnog, postoje i dva alternativna objašnjenja piščeve smrti. Naime, na rukopisima „Majstor i Margarita“ nađeni su tragovi morfijuma, što je mnoge navelo da pomisle kako je, pred smrt, pisac ponovo postao zavisnik, što ga je na kraju i ubilo. Međutim, kao bolesnom čoveku, morfijum bi mu u to vreme prepisao svaki lekar. Tako da je pre reč o terapiji, a ne povratku poroku.

Osim predoziranja morfijumom kao razlog smrti mnogi navode piščevu navodnu vezu sa Đavolom. Prema ovom tumačenju, njegovo zanimanje za okultno i demonske igre koje je iskazivao tokom rada na najznačajnijem delu, prizvali su bolest i preranu smrt.

Sahranjen je na moskovskom groblju u blizini ostalih umetnika. Tokom života Bulgakov se posebno divio Gogolju i u njegovim delima je pronalazio inspiraciju. Ovo je znala i njegova treća supruga Elena te je iskoristila to što su na Gogoljev grob stavljali bistu, a pomerali veliki granitni blok koji je, do tada, služio kao nadgrobni spomenik. Elena je uzela taj kamen, i stavila ga nad grobnicu svog supruga i tako, u smrti, ponovo povezala ova dva umetnika. Zauvek.

U feudalnoj Rusiji prve polovine XIX veka posednici su plaćali porez na svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu, uključujući tu i kmetove, tj. duše.

Čitajte

Decenijama posle smrti pisac uspeva da uzburka duhove. Naime, u zgradi ulici Boljša Sadovaja broj 10 u Moskvi, u kojoj je nekada živeo, pisao i čije je stanove opisivao u romanu „Majstor i Margarita“, nalaze se čak dva muzeja posvećena ovom autoru. Prvi se nalazi u prizemlju zgrade i nastao je 2004. godine, na temeljima privatne inicijative, dok se drugi, osnovan tri godine docnije, nalazi u zlokobnom stanu broj pedeset u kome je pisac i živeo. Između ova dva muzeja postoji rivalstvo i svaki se predstavlja kao jedini pravi i autentični.

A ljubitelji Bulgakova i njegovog besmrtnog dela, kao na hodočašću, posećuju i jedan i drugi muzej pokušavajući da, makar za trenutak, ožive vreme kada su čudne sile pohodile Zemlju.

• knjiga