Foto: Nebojša Babić
Foto: Nebojša Babić
Tamara Đurić |

Kako su vox pojačala uticala na Britansko – Srpske odnose

Bivši rok muzičar, novinar i pisac Branko Rosić tvrdi “čitav moj život, ideologiju, profesiju odredila je pop kultura, naročito britanska pop kultura"

Istorija je nekome majka, a nekome maćeha, upitno je kad je počela, a kraj joj se ne može precizno i sa sigurnošću odrediti ni u Fukujaminoj koncepciji “kraja istorije”. Za Branka Rosića istorija Britansko - Srpskih odnosa počela je kad su se Bitlsi uključili u vox pojačala, dakle od pojave rokenkorola, dobar tajming za dobar početak … kao što je i za ovaj intervju tajming bio dobro odabran

Šta je za književnost inspirativno u 21. veku da ste baš početak milenijuma izabrali za pisanje i objavljivanje romana nakon više nego bogate novinarske karijere? Za Vas su oduvek bila otvorena vrata u prestižnim domaćim i svetskim časopisima L Europeo, Nacionalna geografija, Kosmopolitan, Elle, Plejboj, B92 online, Fame, Max, dnevnim novinama Press i drugim

U životu sam se bavio muzikom, novinarstvom i pisanjem romana. Prošlo vreme sam upotrebio pravilno jedino za muziku. Završio sam sa tim, ali sam preko muzike ušao i u novinarstvo pa i u čitanje knjiga. Kao rani tinejdžer svirao sam u bendu koji je eto imao sreću da svira na istoj bini sa Azrom, Orgazmom, Šarlom, Idolima… Novinarstvom se bavim i baviću se, zamenik sam urednika magazina Nedeljnik u kojem pravim intervjue i sa muzičarima i piscima i mnogim drugim.

A ako sam muzikom počeo da se bavim rano, sa pisanjem romana sam počeo da se bavim kasno ili da ublažim u zrelim godinama. Ali 21. vek je za mene inspirativan jer sam i kao čitalac obuzet čitanjem knjiga koji su napisani tastaturom a ne tipkama Olimpia mašine ili guščijim perom iako za pravu literature su nebitna sredstva rada kako bi rekli klasici marksizma. Dakle kao čitalac sam se obuzeo novom literaturom koja me je gurnula da se okušam kao pisac. A turbulentno i surovo doba naše tranzicije pogodovalo je inspiraciji.

Vaš život, barem onaj deo koji je javnosti poznat obiluje zanimljivim dogadjajima, pamte se vaši intervjui sa velikim muzičkim imenima iz sveta rokenrola, Morisi, Stiv Haket, Jan Anderson … izvan granica svih naših država nastalih raspadom Jugoslavije dobro ste se snalazili, ako tako možemo reći, iako Srbi skloni glorifikaciji upitne istorije ni do danas ne zaboravljaju Berlinski kongres i Britansku podršku očuvanju Osmanskog carstva i ujedinjeno Kraljevstvo uglavnom percepiraju kao neprijatelja, Vi sa Britanijom i njenim gradjanima nemate taj problem. Kraljica Elizabeta II odlikovala Vas je Medaljom Britanske Imperije, princ Čarls Vas je nazvao princom, a Borisu Džonsonu predstvaljeni ste kao “panker sa maskom novinara”

Kada sam primao odlikovanje od Britanske kraljice Elizabete II održao sam govor u kojem sam rekao da sam prohodao u Hajd Parku u Beogradu, da sam prvi put otišao u grad autobusom lejland (made in Great Britain) i da sam sišao kod Londona (Beograđanke) pa je možda sve to bilo tu da predvidi stvari. To je onako literarno opisana moja predodrđenost za anglofilstvo i ljubav prema Britaniji i kulturi. To je bio početak govora.

Kada sam sledeće jutro ušao u kafić u koji uvek svraćam pre posla, dočekao me je takođe redovan gost rečenicom “Čestitam na ordenu, ne verujem da su odnosi nas i Britanca super ali vas i Britanije jesu i to je velika čast za našu zemlju a pogotovo za naš kafić.”

Rekao sam mu da mi više računamo koliko smo dobili dronova i aviona sa Istoka nego što računamo koliko je Britanija dala para za srpske škole budućnosti, ili za digitaizaciju državnih uprava i administracije. A srpska omladina u anketama želi da ode na zapad i da radi tamo i milsim da će tamo pre stići preko škola budućnosti nego preko istočnih aviona i dronova.

Istovremeno, Britanija su i britanske bolničarke koje su negovale srpske ranjenike pa im otuda velika zahvalnost kod nas.

Takođe, ja sam osoba koja je pomalo “hendikepirana” ili je pak srećna što je za mene istorija počela ne na Berlinskom kongresu nego od trenutka kad su se Bitlsi uključili u vox pojačala, dakle od pojave rokenrola. Možda je to banalno ali čitav moj život, ideologiju, profesiju odredila je pop kultura, naročito britanska pop kultura. I mislim da me je ona načinila otvorenom osobom možda detinjastom i naivnom, ali iznad svega širokom. I naučila me je da prepoznam sve one anomalije koje su nas dovele u nesporazum sa svetom. Pa iako naivan, nekako mi se čini da živim u još naivnijoj zemlji koja nije shvatila da je geopolitika skup interesa a ne igralište u kojem vas vole ili ne vole. Da smo to na vreme shvatili i prilagodili se siguran sam da bi bolje prošli. A naši sveži isrorijski problemi su nastali i mnogo godina posle Berlinskog kongresa u mesecima i danima kada nismo shvatili rušenje Berlinskog zida.

Foto: Nebojša Babić
Foto: Nebojša Babić

Napisali ste dva romana “A tako je dobro počelo” i ”Za sutra najavljuju konačno razvedravanje” i u oba romana junački i baš onako kako treba udarili ste po srpkoj tranziciji, koja nije večna - vekom ograničena već upravo suprotno, neprolazna. Da li je ta nevesela činjenica za Vas kao pisca i dalje inspirativna obzirom da pojedinačne sudbine gubitnika i dobitnika tranzicije uveliko prevazilaze i najplodniju književnu maštu?

Pre samo desetak minuta jedan prijatelj mi je rekao da šef čita njegove mejlove i da pazim šta mu pišem. A prekjuče sam došao iz Tirane gde sam gledao stalnu postavku o špijuniranju građana od strane tajne policije u doba Envera Hodže. Neću da kažem da je srpska tranzicija imalo slična diktaturi i praćenju u doba diktature u Albaniji ali neslobode ne manjka. Mnogima od nas život se sveo na preživljavnja između otplate dve rate kredita. I te rate kredita nalažu da se kičma krivi i da se pristaje na sve. Pa zar i ovi najnoviji seksualni skandali u kojima se targetiraju političari nisu iz miljea srpske tranzicije i odnosa moćnik- običan ubogi građanin (ka).

Pišete hvatajući se u koštac sa životom, ovovremeno i iskreno do srži, ogoljeno od mistifikacije i maskiranja realnog života. Da li Vas upravo takav pristup razlikuje od savremenih domaćih pisaca?

Mislim da dominantna struja domaće književnosti ne podnosi neki realizam u romanu. Ja sam želeo da se posvetim svim onima koji ustaju depresivni ponedeljkom i džigerice im se tresu dok otkucavaju kartice zaposlenih i strepe od jutarnjeg kolegijuma i brifinga u kojem će ih rukovodstvo firme optužiti za loše rezultate i dati im poslednju priliku. Ili da se vrati dug političarima za unapređenje…

Kod nas se ipak cene neki psihološki dnevnici, bluz pocepanih gaća, socijala koja ne udara na politiku. Kod nas je ipak dominatni žanr ili istorijski roman, ili dnevnička proza.

Stvarnošću podupirete fikciju u svojim romanima, niste blagonakloni prema životu u Srbiji, mislite li da ste sve rekli o vremenu u kome živimo, dubokom moralnom padu, zloupotrebi vlasti, spekulativnom kapitalu, karikaturalnosti demonstracije bogatstva i jadu i čemeru siromaštva, jeste li stavili tačku na te teme?

Mislim da jesam. Teror političke korektnosti i vreme bez ideja i ideologije u kojoj živimo mi je sada veća inspiracija. Naš čemer usled tranzicije je neoročen ali sada bi time trebali da se bave sindikati. Ali kod nas se i dalje Prvog maja pali ćumur za roštilj a ne vatra za sindikalna prava.

Ipak, ne bih hteo da se moja kniževnost svede na pisanje samo o tim temema. Ima tu mnogo toga i mije romane su na Vikipediji opisali kao porodične drame, ljubavne drame, trileri, politički trileri… I to je tačno, a scenografija je ova naša stvarnost.

Kako to često biva, književna kritika je direktno suprostavljena mišljenju čitalačke publike o nekom književnom delu, u Vašim romanima publika prepoznaje uelbekovsko - tarantinovsku poetiku, a književna kritika pauzira u smislu književne kritike Vaših romana, smeta li Vam to?

Kod nas i nema neke književne kritike. Kod nas preporuke daju fanovi na instagramu ili na drugim mrežama i tako se formira književni ukus. Ne dominantno ali se ipak formira.

Na koricama mog romana je Filip David napisao da moja priča spade u vrh domaće savremene književnosti, a Teofil Pančić, koji je predsednik žirija značajne književne nagrade i značajni književni kritoičar je takođe pohvalio roman. Moram da kažem da sam dobijao pohvale i od naše najuspešnije književnice u svetu, a i od još nekih značajnih ljudi i sve to mi je pomoglo da budem otporan i na pokoju “šamarčinu.” Ili da citiram našeg najpopularnijeg rok muzičara “Potreba da budem opšte omiljen bi zaista bila preambiciozna.”

Mi smo od kraja osamdesetih u nesporazumu sa svetom, a i svet sa nama, medjutim Zapad sa tekovinama svojih kultura duboko je ukorenjen u Vaše maldalčko iskustvo. Kakav odnos prema “darovima” Zapada imate danas?

Svet se promenio pa i zapad. Ja idem na zapad svestan te promene. Nekadašnji Istočni London u kojima je formiran život braće Troter, junaka filmova Gaja Ričija, pank ikonografija benda Cockney rejects nestaje i menja se baš kao što se menja i Donji Dorćol.

Sada urbana omladina vozi bicikl, ostavlja cigarete, pije ceđene sokove, trči kilometrima pre odlaska na posao jer budi lepi mlad leš nije deviza, kao ni sex, drugs and rocknroll. Deca cveća su opet u modi ali ovaj put na biciklima vikendom u prirodi. Onda se odmorni vrate ponedeljkom na posao jer treba raditi za ratu kredita kojom si kupio kuću u cveću.

Ali opet ne vidim i dalje da je ostatak sveta bolje uređen od onoga na Zapadu. I pored svih aktuelnih budalaština političke korektnosti.

Foto: Nebojša Babić
Foto: Nebojša Babić

Tražili smo, bolje reći neki od nas su tražili “igranku bez prestanka” koja se zove kapitalizam, u Srbiji kapitalizam je zaglavio u prvobitnoj akumulaciji kapitala, a kapital ne mari naročito za kulturu. Iz Republičkog budžeta izdvaja se 0,6% za kulturu, kako opstaje književnost u tim uslovima i možete li da valorizujete svoj književni rad?

Čim uključite word document i kursor zaigra na toj praznoj beloj stranici a vi se odmetnete u pisce, treba da vam je jasno da se od pisanja nisu hleba najeli ni Andrić, ni Pekić, ni Crnjanski. Dakle svi su oni morali da rade i neke druge stvari. I oni koji su bili rentabilni kao pisci dugovali su tu situiranost politici koja im je namicala tiraže preko uobičajenih.

Ni ja se nisam nikada zanosio da ću živeti od pisanja. Mislim da će mali procenti za kulturu ostajati isti bez obzira koja politička partija bude namicala višak procenata na izborima. Ovde je odlučeno da treba da završimo preče stvari pa ćemo se onda baviti kulturom. I prolaze decenije a nas u svetu prepoznaju, osim sporta, jedino po kulturi a svaka vlast je obećavala da će prvo srediti život a onda se bacala na sređivanja samo onog vlastitog.

Nije piscima bilo idealno ni u samoupravnom socijalizmu o kome danas govorimo sa nostalgijom, šta smo izgubili devastiranjem jedinstvenog kulturnog prostora, regionalizacijom i ”ratom” za maternji jezik. Imali smo srpsko - hrvatski, danas smo hteli - ne hteli svi poliglote, gramatiku novih jezika ne znamo, ali se medjusobno dobro razumemo.

Ja jesma jugonostalgičan. I nisam nikada patio za Coctom jer sam znao de će nje biti u supermarketima, baš kao i vegete, baš kao i bajadera i svega drugog. Evo i na hrvatsko more idemo bez problema. Ali ako bacimo jugonostalgiju kao slušanje starih hitova, ostaje da je to bila zemlja u koj su bendovi prodavali 500 000 albuma, da se rok magazin prodavao više nego svi tabloidi danas zajedno. Dakle, Jugoslavija je bila veliko tržište a iz toga je izlazila odlična fudbalska liga, ali i odlični filmovi koji su rađeni u koprodukciji i tako odlazili na svetske festivale. Jugoslavija jeste i stvar srca, ali bi je spasilo, a i nas sa njom, da se posmatrala kao stvar mozga i zdrave pameti.

Ko bi rekao da ćemo poželeti i sopstvenu i tudju anonimnost, progonjeni slavom svakoga i bilo koga. Tematizovali ste u jednom od svojih romana slavu, popularnost, svetla pozornice … sve to nekada je bilo neodoljivo privlačno i većini nedostupno, danas je slava drastično “pojeftinila”

Eto ostvarilo se prokletstvo Endija Vorhola koji je predvideo da će svako biti zvezda pet minuta. I mni sad godne trošimo da ovekovičemo svačjih pet minuta. sada ti pet minuta dpobihjaju ljudi koji bi  njaboljem slučaju uzimali autograme pre decenija od neke folk zvezde a o pojavi u medijima nije bilo šanse. Osim toga što je slava pojeftinila ona i sve manje znači. Stvari se dramaočlno ubrzavaju pa i zaboravljaju. KO se danas seća nekih ljudi sa nalsovnoih strana od pre par godina. I tih pet minuta nečije slave prođe skoro u toj minutaži.

Da li je gerila marketing odnodno usmena preporuka najbolji način da knjiga ima više izdanja i postane bestseler, doprinose li digitalno izdavaštvo i e - knjige popularizaciji književnosti i njenoj dostupnosti ovovremenom čitaocu, posebno mladjim generacijama?

Čuo sam da to jeste tako. To sa usmenim predanjima i preporukama knjiga. Zato jedan švedski pisac proda više knjiga u Srbiji od mnogih a da nikada nije gostovao na TV-u a niti dao intervju za novine. O tome da li digiralno izdavaštvo potpomađe čitanju kod mladih generacija zaista ne znam. nemam podatke da bih izvlačlio na osnovu nnjih bilo kkave zaključke.

Medju Vašim omiljenim piscima su Toni Parsons, Nik Hornbi, Džonatan Frenzen, Mišel Uelbek, Viržini Depent … šta je to u njihovom pristupu književnosti što Vama drži pažnju i zašto ih kao autore izdvajate?

Tonija Parsonsa izdvajam zato što mi je važan još od dana kada sam čitao njegove intervjue u NME sa mušičkim zvezdama. Poslednjih godina ga poštujem i volim zbog jedne lične epizode. Volim i sve intervjue koje sam radio sa njim. Mišel Uelbek je uticao da postanem psiac i kada je dvoije vaćnih ljud opsialo moije romane ka ”srpski Uelbek” rastao sma do stratosfere. Od Džonatana Fremnzena neprestano učim. Nik Hornbi je kao album iz tinejdđerskog doba.

“Prosečan pas je mnogo bolja osoba, nego prosečna osoba” moto je Vašeg drugog romana. Ima li načina da se prosek u svakom smislu prevazidje i u isti ne potone, da ne bi ova nesumnjiva istina koju ste napisali zauvek ostala dominantna karakteristika čovekove prirode?

Poslednjih dana nakon obilaska nekoliko muzeja totalitarnih režima a paralelno sa čitanjem istinite epizode u kojoj je pas čuvao devojčicu izgubljenu u šumi, shvatio sam da ta rečenica iz romana sve više dobija potvrdu i da je čovekova priroda još i gora.