Ona je Branislava Mićić, glavna urednica ilustrovanih izdanja za žene blizu 30 godina. Posvećena, vredna, radoznala, otkrila je ljubav prema pisanoj reči od koje živi i danas. Na prvi dan proleća 2009. pojavio se „Ona magazin“, jedinstveni primer literarnog novinarstva koje, osim svežih vesti, donosi priče iz života. U jesen 2020. godine izašao je jubilarni „Ona magazin“ broj 100.
Dobar dan Branislava, na početku želim da vas pitam nešto intimno i lično – Kako ste?
Hvala na pitanju, odlično.
U svojoj bogatoj karijeri ispisali ste, uradili, brojne priče i intervjue, da li ste u njima pronašli suštinski momenat stvaranja?
Uvreženo je mišljenje da je stvaralaštvo plod unutrašnjeg života pojedinca. Stvaralaštvo je, međutim, plod zajedništva. Za stvaralački momenat u novinarstvu potrebni su sagovornici čije teme vas golicaju, čitaoci koji vas poštuju i uredništvo kome ne smete da izađete na oči ukoliko niste predali rukopis na vreme. Stvaralaštvo je beskrajna sloboda u čeličnim okvirima.
Kako ste ušli u novinarstvo?
Bio je to prst sudbine. Iako sam završila Prirodno-matematički fakultet, moje prvo radno mesto bilo je u novinsko-izdavačkoj kući. Čini mi se da sam se s vrata neutešno zaljubila u novinarstvo.
Kada pripremate teme, da li imate neki precizan plan i unapred osmišljene sagovornike, priče ili se vodite intuicijom, ili možda postoji neki samo vama svojstven metod za stvaranje?
Iako deluju kao sveopšte šarenilo, ilustrovana ženska izdanja imaju veoma preciznu strukturu. Čitateljka prolazi kroz rubrike kao kroz prostorije u svom stanu. Stoga raspored nipošto ne sme da se menja: uvodna reč, moda, lepota, kulinarstvo, zdravlje… A što se sadržaja tiče, stvar je prosta. U novinu može da uđe samo ono što je glavnom uredniku zanimljivo. Stoga novina uvek liči na glavnog urednika.
“Elektronske knjige ne mogu da se poliju kafom, da se išaraju, pozajme i ne vrate… One ne mogu da zatrpaju stan ako je on tesan ili da budu glavni krivci za prekoračenje težine prtljaga u avionu. Sve ostalo mogu. Naročito da ozare čoveka, da osvetle njegove unutrašnje tame najjačim iskrama ljudskog duha.”
Mnoge vaše kolege/koleginice zakoračile su iz novinarstva u književnost. Čitajući vaše uvodnike, priče, razgovore sa mnogim poznatim ličnostima, pitam se – Da li ste ikad pomislili da svoje priče pretočite u knjigu?
Da, kucnuo je čas da budem urednik sopstvenih tekstova koje godinama ispisujem za svoju dušu i krijem u tajnim nišama kompjutera.
Ko su vam književni uzori, da li se na nekoga ugledate?
Volim magični svet Gabrijela Garsije Markesa i veštinu poigravanja ezoterijom, kojom me je očarao Milorad Pavić.
Da li su vam roditelji čitali kao maloj i koje su knjige obeležile vaše detinjstvo?
Odrasla sam na ostrvu Visu, gde mi je najlepše priče pričalo more. Roditelji kažu da sam savladala latinicu sa pet godina i da sam slikovnice čitala sama. Najviše sam volela priče o Maji, oslikane rukom belgijskog ilustratora Marsela Marlijea. Uoči mog polaska u školu, kada smo se preselili u Beograd, seckala sam ćirilična slova iz naslova u „Politici“ i, kroz igru, naučila i Vukovo pismo. Tih godina bila sam opčinjena neustrašivom devojčicom sa riđim kikicama, čudnog imena Pipi Duga Čarapa. I danas tvrdim da je Šveđanka Astrid Lindgren stvorila najzabavniju devojčicu na svetu.
A onda je u bezbrižne dane moga detinjstva ušetala Hajdi, zajedno sa alpskim kozicama sa zvončićima oko vrata. Divim se Johani Špiri što je, bez slike i tona, uspela da dočara alpske krajolike celom svetu. Kada sam se mnogo godina kasnije obrela u Švajcarskoj, sve mi je izgledalo poznato. Osvrtala sam se oko sebe, očekujući da će iza nekog ćoška da iskoči moja Hajdi.
Da li postoji neki lik u književnosti za koji ste posebno vezani?
Melkijades, Ciganin iz „Sto godina samoće“, koji putuje po svetu sa svojim cirkusom i neukim ljudima prodaje neverovatna otkrića – led, durbin, magnete… Iako je savladao tajna znanja i dešifrovao Nostradamusova proročanstva, on je ostao čista duša. Do poslednjeg časa verovao je u prijateljstvo i voleo ljude. To me je oborilo s nogu.
Zahvaljujući vašem poslu, družili ste se sa mnogim piscima, jedna od vaših bliskih prijateljica bila je i Isidora Bjelica. Da li prijateljstvo, ljubav rođena druženjem sa nekim, ostaje i nakon što nas taj neko napusti sa ovog sveta? Koliko vam znače njene knjige, posvete?
Isidora je, ako pitate mene, još uvek tu. Što se Isidorinih knjiga tiče, one zauzimaju čitavu jednu policu u mojoj biblioteci ali se ne usuđujem da ih uzmem ponovo u ruke. Navikla sam da, ukoliko dobijem inspiraciju tokom čitanja, okrenem Isidoru i napravim intervju sa njom. Samo jednom sam tražila da mi napiše posvetu. U mom primerku knjige „Škola za anđele“ (Laguna 2018) ostalo je napisano njenom rukom: „Branislavi, adeptu svih tajni sveta, mom ličnom anđelu. Isidora Bjelica“.
Družili ste se i sa Miloradom Pavićem, šta je ono što vam je ostavio u amanet? Savet, rečenicu, motivaciju…
Impresioniralo me je koliko je Miloradu Paviću bio važan svaki čitalac. Rekla bih da je pripisivao posebnu moć poštovaocima njegovih dela. Možda je verovao da oni učestvuju u njegovom stvaralaštvu, ako ne dok su budni ali u snu sigurno.
U koje doba dana volite najviše da pišete? Da li poput Virdžinije Vulf imate svoju sobu za pisanje, ili ni vreme ni mesto ne smetaju vašoj kreativnosti?
Pišem uvek u zoru i uvek u krevetu. Svoju „kancelariju među jastucima“ nazivam hjuhefnerofskom. Urednik „Plejboja“, Hju Hefner, provodio je radne dane u pidžami.
U Vašem stvaralaštvu postoji važan element empatije, razumevanja koje imate za sagovornika. Na koji način pronalazite ta osećanja pretačući ih u novinarsku rubriku?
Imam brata blizanca, čije ime ima samo jedno slovo „a“ manje od mog. Od prvog daha nosim iskustvo da čovek nije sam na svetu i da je njegov zadatak da razume i prihvati sve ljude oko sebe.
Posle 12 godina i jubilarnog broja 100, „Ona magazin“ je iz štampanog prešao u online format. Da li ste prešli sa štampane na e-knjigu?
Elektronska izdanja čita moja ćerka Ivana. Ona je pasionirani čitalac e-knjiga.
Šta su po vama prednosti elektronskih knjiških izdanja?
Elektronske knjige ne mogu da se poliju kafom, da se išaraju, pozajme i ne vrate… One ne mogu da zatrpaju stan ako je on tesan ili da budu glavni krivci za prekoračenje težine prtljaga u avionu. Sve ostalo mogu. Naročito da ozare čoveka, da osvetle njegove unutrašnje tame najjačim iskrama ljudskog duha.
Rekla bih da ste slobodnog duha. Šta za vas predstavlja sloboda i na koji način se ona osvaja?
Sloboda je jedini način da čovek pokaže svoju autentičnost.
Za nama je toplo leto, prvi dan septembra uvodi nas u nove poslovne poduhvate, ali i kvartal novih odluka… Da li se na tom spisku nalaze knjige koje ste ove jeseni odlučili da pročitate i šta biste čitaocima Bookmate Žurnala predložili da obavezno pročitaju? Koje su to top 3 knjige koje nam preporučujete?
„Nindža od Japana sa Balkana“, Marija Grujić Bepa, „Otmenost ježa“, Mjuriel Barberi, „Voleti i umreti na Karibima“, Isidora Bjelica