Šta je to ljubav? To je tragična priča u kojoj izvesna gospođica voli jednog, a uda se za drugog! – anegdote iz života Branislava Nušića

Na sam pomen naslova poput „Ožalošćena porodica“, „Narodni poslanik“ ili „Sumnjivo lice“, neretko prva pomisao biva asocijacija na školske dane, imajući u vidu da su navedena dela neizostavan segment đačke lektire. Pored navedenog, kod mene, pominjanje navedenih naslova budi uspomene na česte odeljenske odlaske u pozorište sa profesorkom književnosti, kao nekada rado viđen običaj Filološke gimnazije. Međutim, ko se zapravo krije iza crtica iz prošlosti većine srednjoškolaca?

Iz života našeg poznatog pisca, komediografa i začetnika retorike, izvučene su brojne anegdote, na osnovu kojih se može steći uvid u njegov karakter, i pomoću kojih (pored knjiga koje je ostavio iza sebe) on i dalje živi.

U nastavku teksta slede neke od najzanimljivijih anegdota iz života Branislava Nušića.

Jednom je Branislav Nušić pokušao da uđe u Ministarstvo unutrašnjih poslova jašući konja. Iako ga je skupštinski portir molio da to ne čini, Nušić mu je u svom stilu odgovorio: „More, pusti Jovo. Nije ovo ni prvi ni poslednji konj koji ulazi u ministarstvo“.

Nušić je jednom prilikom završio čak i na sudu zbog toga što je neku gospođu uvredio nazvavši je kravom. Sudija mu je zbog toga odredio novčanu kaznu. Nušić ju je odmah platio, a pre nego što su izašli iz sudnice, postavio je sudiji jedno pitanje – „Gospodine sudija, a kada bih kravi rekao da je gospođa, da li bih i onda bio kažnjen?“ „Naravno da ne biste bili kažnjeni u tom slučaju“, odgovori mu sudija. Tada se Nušić okrene ka ženi koja ga je tužila i kaže: „Doviđenja, gospođo!“

Nušić je često na ulici sretao starijeg gospodina koji mu se uvek usrdno javljao. Sve bi to bilo u redu, da taj gospodin nije pogrešno smatrao da se Nušić zove Đoka. Stoga, gospodin mu se na ulici obraćao sa: „Dobar dan, gospodine Đoko!“ Pošto je to trajalo izvesno vreme, naš poznati pisac ne izdrža i reče mu jednog dana: „Izvinite gospodine, ali vi mene godinama držite za Đoku, a ja sam Brana!“

Jednom kad su se poznati književni kritičar Bogdan Popović i Branislav Nušić zatekli u istom društvu, domaćica ponudi Popovića kafom. „Hvala gospođo“, odgovori joj on. „Kad pijem kafu ne mogu da spavam“. A Nušić će na to: „Čudna stvar! Kod mene je sasvim obrnuto! Kad spavam, ja ne mogu da pijem kafu!“

Nušić je u mladosti bio zaljubljen u Milicu Terzibašić. Kada se razbolela, poslao je k njoj svog dobrog druga, lekara, da je pregleda i izleči. Nakon izvesnog vremena, lekar i Milica su se zaljubili, a potom i venčali, a Nušić je strašno patio. Međutim, uskoro je dobio priliku za malu osvetu. Pozvan je da u jednoj kafani održi predavanje o ljubavi. U prvom redu sedeli su Milica i njen suprug, lekar. Videvši ih, Nušić je svoje predavanje započeo rečima: „Šta je to ljubav? To je tragična priča u kojoj izvesna gospođica voli jednog, a uda se za drugog!“ Priča se da su nakon toga supružnici dramatično napustili kafanu.

Kad je Nušić jednom prilikom stigao kući kasno, žena ga je ljutito dočekala sa pitanjem zna li on koliko ima sati. Nušić joj je sasvim staloženo odgovorio: „Deset“. U tom trenutku obližnji sat je izdajnički otkucao jedan posle ponoći, na šta je žena pobednički rekla: „A, šta ćemo sa ovim jedan?!“ Nušić joj tada još prisebnije odgovori: „Pa, šta hoćeš? Da ti sat otkuca nulu?!“

Iz svega prethodno navedenog nesumnjivo sledi da je Branislav Nušić bio izuzetno zabavan čovek sa kojim je zasigurno bilo interesantno provoditi vreme.

Neka od njegovih najpoznatijih dela, poput „Autobiografije“, „Hajduka“, „Ožalošćene porodice“ i „Sumnjivog lica“, čitajte na bookmate aplikaciji.

Stranice posvećene školovanju, po kojima se Autobiografija najviše pamti, obavezna su lektira za sve generacije.

Čitajte

ČITAJ DVA MESECA, PLATI 1! Iskoristi popust za nove korisnike i po ceni jedne mesečne članarine čitaj 60 dana.

Aktiviraj

• knjiga