Intervju: Bojana Nešić, autorka knjige Duga, sunce, srce - Ne propuštam nijedan talas inspiracije

„Ja sam Bojana. Pored brojnih uloga koje imam u životu, najdraža mi je ta što sam mama. Mogu se opisati jednom rečenicom: volim svoj život i sve u njemu.“ Ovako počinje jedna od najemotivnijih, najtoplijih porodičnih priča koju sam ikada pročitala. To je priča o Bojani, Nemanji, Ivoni, Đurđi i Bogdanu.

Kada žena postane majka zaista dobije neku vrstu supermoći ma koliko to zvučalo kao kliše ili sto puta ispričana fraza. Život ume da pred nas stavi prepone za koje nismo sigurni možemo li da ih preskočimo.

Borba jedne hrabre mame počinje onog trenutka kada u porodilištu vidi da njena tek rođena ćerkica ima šest prstića na nozi.

„Posmatrala sam je fascinirana lepotom moje male ćerke. Pogled mi se zadržao na njenim stopalima. Nemo sam brojala:“Dva, četiri, šest“. U prvom trenutku verovala sam da ne vidim dobro. Protrljala sam oči pokušavajući da odagnam umor koji me je pritiskao. Pogledala sam pažljivije. „Dva, četiri, šest!“ Izbrojala sam šest prstića na levoj nozi. Zanemela sam. Nikome nisam rekla to što sam videla. Verovala sam da moje saznanje, ako ga prećutim, neće biti istinito.“

Nona je dete sa poteškoćama u razvoju, a Bojana i Nemanja, njeni mama i tata, će preći dug proces ka otkriću šta zapravo nije u redu sa njihovim detetom. Neverovatno je kako kroz čitanje možete osetiti kako vam nečije srce pulsira na dlanu, jer Bojana nam je dala upravo to – sav svoj strah, tugu, neizvesnost, nesigurnost, ali i begraničnu ljubav, hrabrost, jačinu koju je zgusnula među korice.

Plakala sam kada je i ona plakala, žigalo me je tik ispod levog rebra kada je i nju bolelo, ali sam se i smejala zajedno sa njom i radovala kada su na svet stigli Nonini sestra i brat, Đurđa i Bogdan. Prošla sam put kroz hodnike dečijih bolnica ruku pod ruku sa Bojanom i nisam ni slutila kolika me svetlost čeka na kraju tog, na prvi pogled, mračnog tunela.

Posle svake kiše dođe Duga, ponovo zasija Sunce i Srce zapleše uz najlepše taktove ljubavi.

Bojana, da li si oduvek volela da pišeš i imala želju da izdaš knjigu?

Oduvek sam volela da pišem, ali to nisam oduvek i znala. Rado sam pisala dnevnike od kako znam za sebe. Ali sam tek oko svoje tridesete godine shvatila da ja mnogo volim da stavim na papir sve što živim i osećam. U početku su to bile kratke priče, crtice iz naših života, a onda sam u jednom trenutku shvatila da imam „dobar materijal“ da napišem i knjigu. Sve je na kraju i rezultiralo izdavanjem knjige Duga, Sunce i Srce.

Koliko je bilo teško staviti srce i dušu na papir i napisati jedno ovakvo delo u koje je utkan svaki deo tvog bića?

Na momente je zaista bilo jako teško pisati. Dešavalo mi se da napišem samo pasus ili dva, a da onda legnem u krevet i plačem ostatak dana. Od nekih događaja se zaista trebalo oporaviti. Pravo je čudo kako sam se, dok sam ispisivala redove u knjizi, sećala svakog događaja do detalja: mirisa, toplote, svetlosti, ukusa u ustima… Pošto su neka sećanja bila jako teška i intenzivna i osećanja koja su ona izazivala su isto bila takva. Srećom, knjiga obiluje i radosnim i srećnim trenucima pa su me ona vraćala u balans.

Kako je izgledao proces stvaranje knjige “Duga, Sunce i Srce”?

Ja sam doživela ono o čemu veovatno svaki pisac sanja. Kada je moja drugarica Vesna odnela svom prijatelju moj rukopis su u “Komshe publishing” koji je i direktor te izdavačke kuće, on ga je pročitao i rekao: “Mi ovo moramo da izdamo!” Pri tom profil moje knjige se uopšte nije uklapao u njihovu izdavačku politiku. Zamislite moju sreću u tom trenutku. Dalje, ceo posao sa izdavanjem je tekao neobično lako. Lektura, prelom, dizajn i sve što smo radili u vezi sa knjigom imalo je dimenziju prijateljstva i zabave. Obožavam sve te ljude sa kojima sam sarađivala.

Da li si se susrela sa nekim poteškoćama tokom pisanja ili je išlo glatko?

Ja mnogo volim da pišem, a kada nešto mnogo volite sve što dajete je ljubav, a to nikada nije teško!

Kakvi su utisci ljudi nakon čitanja knjige?

Strepela sam, priznajem, kada je knjiga izašla. Čitali su je najpre moji najbliži pa njihovo mišljenje nisam mogla ni da prihvatim kao objektivno koliko god da su hvalili to što sam napisala. Međutim, kada su počele da stižu pohvale od drugih ljudi shvatala sam da sam zaista uradila pravu stvar. Interesantno je da je publika mnogo šira nego što sam ja očekivala. Mislila sam da će je čitati roditelji dece sa poteškoćama u razvoju, ali čitaju je i mnogi drugi. Ponosna sam na komentare da je u pitanju odlična knjiga o roditeljstvu. Moram da napomenem da moja najmlađa čitateljka ima samo osam godina, a najstariji čitalac preko devedeset. U pitanju su jedan deka i njegova praunuka.

Mislim da je audio verzija knjige zaista genijalna ideja. Kako je došlo do te realizacije, da li si očekivala da će “Duga, Sunce i Srce” dobiti svoju audio verziju?

Ni sanjala nisam o tome! Zato je cela ta priča magična, zar ne?! Kada me moja prijateljica Jelena pozvlala i rekla da je predložila moju knjigu izdavačkoj kući StorySide koja izdaje audio izdanja knjiga širom sveta i da su oni taj predlog prihvatili - ja sam zaista mislila da sanjam. Jedna potpuno anonimna spisateljica Bojana iz malog Užica na brdovitom Balkanu će imati audio izdanje svoje knjige… Evo i sada kada je ceo taj projekat realizovan i dalje zvuči nestvarno!

Roman je priča o ljubavi prema životu, svakom novom danu i porodičnom zagrljaju.

Slušajte

Kakvi su ti planovi za budućnost, možemo li očekivati još nešto iz tvog pera?

Znate šta sam ja zaključila iz celog ovog iskustva: ja sam se na pisanje “navukla”. Ja ne posmatram događaje oko sebe kao ranije. Čim nešto primetim odmah u mislila ređam reči u rečenice, pravim smislenu celinu, donosim zaključke. Nekada me možete videte kako na sred ulice stojim i kucam priču na telefonu. Inspiracija ne bira ni mesto ni vreme, a to je talas koji ne smem da propustim!

Da zaključim: u planu jeste izdavanje knjige kratkih priča. Evo baš ovih dana krećem sa tim…

• knjiga