Bojan Tarabić: Treba da prevaziđemo prepreke, zbog deteta u sebi

Pre nekoliko nedelja, pisao sam o tome koliko je zapravo teško prevoditi knjige, činjenica o kojoj mnogi kritičari književnih prevoda ne razmišljaju često ili uopšte. Međutim, to sam pisao svakako iz ugla nama bliskih, evropskih jezika. Zamislite tek kako je ako prevodite s jezika koji je toliko različit od naših lokalnih jezika - recimo s kineskog. Stoga sam rešio da ove nedelje baš o tome razgovaram sa Bojanom Tarabićem, prevodiocem za kineski jezik (neke od njegovih prevoda možete čitati i na Bookmate servisu). Osim što prevodi sa vrlo spefičnog stranog jezika, Bojan ima i specifično zdravstveno stanje - cerebralnu paralizu. Diplomirao je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a postdiplomske studije pohađao je u Kini. Kako se odlučio baš za kineski i koliko i da li mu zdravstveno stanje predstavlja ikakvu prepreku u poslu, čitajte u narednim redovima.

“Po godišnjem broju objavljenih naslova Kina je na drugom mestu, posle SAD, i čini se da je izdavaštvo jedna od delatnosti koja je tokom pandemije tamo profitirala. Ipak i pored svega ovoga, to ne znači da svaki Kinez poseduje impozantnu biblioteku, jer se najveći broj knjiga čita u elektronskoj formi, na telefonima i čitačima.”

Kako i  zašto si odlučio da se baviš baš prevođenjem?

Ne bih rekao da je bavljenje prevođenjem bila neka naročito svesna odluka, ali kada se osvrnem vidim gomilu malih putokaza koji su vodili ka tome. Odmalena sam voleo da čitam i skupljam stripove, a kako sam dosta vremena provodio po bolnicama, natkasne su mi bile pune plazme, banana i stripova. Stripove pominjem jer se sećam da me je krađa stripova dok sam posle jedne operacije ležao na odeljenju intenzivne nege (nestala su, koliko se sećam, 72 stripa) preusmerila ka knjigama. Sećam se da bih uvek okrenuo prvu stranu da vidim ko je preveo knjigu koju držim u rukama. Ne znam zašto, ali u meni se pri posmatranju tih imena budio neki osećaj kao da su u pitanju nekakva mitska bića, stvarna koliko i likovi u knjizi. Zato mi je bilo neizmerno drago kada sam najpre na forumu „Poni koji se propinje“, a kasnije i uživo, upoznao između ostalih i tebe, cenjeni sabesedniče. Prevođenje mi je dobro išlo na studijama, nije mi bilo dosadno. Nije ni danas, iako većina ljudi taj posao zamišlja kao beskrajno sedenje ispred računara ili papagajsko ponavljanje tuđih rečenica, meni nekako prva pomisao uvek bude – da iz prevoda svašta može da se nauči i sazna, u tom smislu – prevod je dinamična stvar. Najpre sam prevodio kratke tekstove za studentske honorare, stidljivo i poneku pripovetku – budzašto. Tek kasnije, i pravo niotkuda stigao je poziv od jednog izdavača (hvala čika Jagošu), po preporuci profesorice prevođenja sa katedre, za prevod romana. Bio je to golem zalogaj, sećam se da mi je na prvih nekoliko strana „zapinjalo“ sve, pa i padeži, da je prvi izveštaj lektorke glasio – katastrofa. Ali u meni se već bila začela klica onoga što ću kasnije prepoznati kao sklonost ka knjižvenom prevođenju, kao svoj poziv. Danas uglavnom prevodim knjige, premda ponekad volim i da „izletim“ na teren.

Dobitnik nagrade Hugo.

Čitajte

Kako i zašto si se odlučio baš za kineski jezik?

Slično kao i sa prevođenjem, čini mi se da su pri odabiru kineskog jezika presudnu ulogu imala dva motiva, jedan koji sam povukao iz ranijih, a drugi iz srednjoškolskih dana. Sećam se da mi je bilo devet godina kada sam ležao na „Banjici“, potpuno prikovan za krevet dok se pesma „Plela sam džemper za Pedra“ besomučno vrtela u krug. Potpuno sluđen od te zarazne melodije pomislio sam kako ću jednog dana stići na kraj sveta. Trebalo je još samo odrediti gde se taj kraj nalazi. Posmatrajući mapu, odlučio sam, poštujući nepogrešivu logiku jednog devetogodišnjaka da se ostrvima ne može stati u kraj - šta ako mic po mic otplutaju malo dalje? Zato sam se odlučio da za kraj sveta proglasim suprotnu stranu džinovskog kontinenta (čija je sudbina, po mom shvatanju, gravitaciono izvesnija) na kome sam se nalazio. Odapeo sam zamišljenu strelu i shvatio da se za mene kraj sveta nalazi u Kini. Zarekao sam se da ću tamo stići i nikome nisam zucnuo ni reč o tome. Međutim, ta je želja ostala nekako zatrpana i tek kasnije sam je se jasno setio. S druge strane, jezici su me oduvek zanimali, voleo sam da pogađam jezike, provodio sam sate igrajući kompjuterske igre na internetu (odličan metod za prikupljanje vokabulara), i kada je došlo vreme da se upiše fakultet znao sam da će to biti filološki. Razmišljajući o odabiru katedre, hteo sam da upišem neki jezik za koji se veruje da je težak, možda čak i najteži (naivno verujući da tako nešto postoji). Izbor se na kraju sveo na dva jezika – arapski ili kineski. Kineski sam na kraju odabrao zahvaljujući tome što su studenti kineskog na forumu bili predusretljiviji, ali i zbog toga što mi se činilo da u kineskim karakterima ima nečeg volšebnog, sličnom magijskim simbolima koje sam bacao kao čarobnjak u igrama (a uvek sam igrao čarobnjake, tabadžije nikad).

Da li na našim prostorima postoji tržište za kinesku književnost?

Mislim da mesto za kinesku književnost kod nas itekako postoji, a u prilog ovoj tvrdnji ide i činjenica da je u našoj zemlji ove godine otvoren i „Klub čitalaca kineske književnosti“. Međutim, upitno je da li se sve to može nazvati pravim tržištem. Naime, najpre treba istaći da je veliki broj kineskih klasika ali i kultnih romana kakvi su recimo „Umeće ratovanja“, „Šljivin cvet u vazi od zlata“, „Prostirka za telesnu molitvu“, „Pola muškarca je žena“, „Kuli iz Pekinga“, preveden s nekog drugog jezika, najpre zbog prvobitnog nedostatka kadra (književni prevodioci s kineskog kod nas i sada staju na prste dve ruke), ali i zbog toga što prevođenje s kineskog zahteva nešto šire rokove, što ne odgovara današnjoj hiperprodukciji knjiga. Tako da se prevođenje s jezika posrednika odvija naporedo sa prevođenjem s kineskog jezika (što je slučaj i sa mnogim drugim slabije zastupljenim jezicima, kao što je recimo korejski). S druge strane, kada je reč o opusu sa kineskog, uglavnom se radi o probranom štivu i vrhunskim prevodima kakvi su recimo „Binu“ u prevodu Mirjane Pavlović i „Rečnik mesta Maćao“ u prevodu Zorana Skrobanovića (oba prevoda ovenčana su književnom nagradom „Miloš Đurić“) ili prevod Mo Jenovog romana „Žabe“ za koji je prevoditeljka Ana Jovanović dobila nagradu „Ljubiša Rajić“. Ipak, stičem utisak da se interesovanje za kinesku književnost i količina prevedenog štiva neprestano povećava, čemu svakako doprinose i tzv. „grantovi“, tj. finansijska podrška od strane N.R. Kine.

“Za naše prilike čak i najskromniji kineski tiraž predstavlja astronomsku brojku.”

U kakvom je stanju kineska književnost danas, da li se objavljuje mnogo knjiga, koji žanrovi najbolje prolaze?

Što se kineske književnosti tiče razmere u kojima ona postoji i funkcioniše deluju neverovatno u poređenju s većinom ostalih zemalja; za naše prilike čak i najskromniji kineski tiraž predstavlja astronomsku brojku. Po godišnjem broju objavljenih naslova Kina je na drugom mestu, posle SAD, i čini se da je izdavaštvo jedna od delatnosti koja je tokom pandemije tamo profitirala. Ipak i pored svega ovoga, to ne znači da svaki Kinez poseduje impozantnu biblioteku, jer se najveći broj knjiga čita u elektronskoj formi, na telefonima i čitačima. Kada je reč o žanrovima u poslednjih nekoliko godina popularna je naučna fantastika koja na krilima Liju Cisinovog i Sja Đijinog uspeha doživljava pravu renesansu, ali i književnost za mlade koja se uglavnom izdaje u kraćim nastavcima, pa kasnije objavljuje kao celovita knjiga. Interesatno je da su zbirke i dalje izuzetno zastupljena forma, od koje se kod nas, sve su prilike, gotovo odustalo. Kada je reč o romanima, u poslednje vreme stičem utisak da je izuzetno teško (da ne kažem nemoguće) pronaći novije štivo koji nije skribomanska rapsodija od pet stotina i kusur stranica, što pojedine domaće izdavače odvraća od upuštanja u ovakve prevodilačke poduhvate.

Drugi roman trilogije Besede o Zemljinoj prošlosti

Čitajte

Zbog same prirode kineskog pisma pretpostavljam da prevođenje s kineskog nije toliko linearno i jednostavno kao sa nama bližih jezika poput engleskog - kako bi ti opisao tu razliku? Kako pristupaš tome?

Donedavno nisam mnogo razmišljao o osobenostima prevođenja sa kineskog jezika, smatrao sam da je kineski jednostavno takav, da nema smisla porediti ga sa drugim jezikom, da je prevođenje sa bilo kog jezika zanat za sebe, i to zaista jeste tako. Međutim, nedavni prevodilački pokus sa engleskog naterao me je da se zamislim, pošto sam shvatio da me u različitim jezicima koče različite stvari. Kinesko pismo je više implicitno nego eksplicitno, ono suptilno ukazuje na suštinu značenja, dok se druge stvari prosto podrazumevaju. Takođe odsustvo uobičajene morfologije ponekad toliko otežava prevođenje da se posao u krajnjoj liniji (u tim retkim trenucima) svodi na osećaj, a o umolomiji koju zadaje leksika jednog tako ogromnog područja ne treba trošiti reči. Ponekad imam utisak da književno prevođenje s kineskog jednom četvrtinom predstavlja dopisivanje onoga što je pisac hteo da kaže. Dobra strana toga je izvesna doza slobode, u kojoj moram reći da uživam, i u tim trenucima jedan od osnovnih zadataka mi je da zauzdam samog sebe i ne otrgnem se previše od autorove zamisli. Prevodeći sa engleskog shvatio sam da mi je ponekad teže da umetnem prevod u nešto stišnjeniji okvir, iako to uopšteno govoreći olakšava posao, verovatno je sve stvar navike. Nekako se u kineskom osećam komotnije, nemam preterano veliki osećaj da ću pogrešiti, dok se za sada, u engleskom, češće preispitujem. Naposletku za sve su krive slike u srcu kineskog pisma, u kojima je sabrana sva lakoća i težina tog jezika.

Kako rešavaš problem “neprevodivih” fraza i slično, kada zbog kulturoloških razlika čitaocima u prevodu nije jasno o čemu je reč? Da li misliš da su fusnote rešenje za sve ili naginješ više ka potpunoj adaptaciji i lokalizaciji?

Kada je reč o neprevodivim frazama i kulturološkim razlikama najčešće pribegavam fusnotama, često vrlo opširnim (čuo sam da mnogi čitaoci (i lektori) to ne vole, premda sam skoro uvek dobijao dobre kritike), ali moram reći da su te neprevodive fraze iznenađujuće retke za jedan tako dalek i nesvakidašnji jezik, i da sam tokom prevođenja otkrio mnogo više stvari koje nas spajaju, bez obzira na geografske širine i dužine, što samo govori da Hiperboreja i Atlantida, ta dva uporišta zajedničke čovečnosti, i dalje postoje u svima nama. Tako na primer Kinezi kažu: bolest na usta ulazi (izjava tačna koliko i naša izreka o snazi) ili koga zmija ujede taj se i kanapa plaši. Ceo svet je, dakle, prikačen na jedan isti metaforijum. Ne smatram da postoji „univerzalni lek“ za svaku neprevodivu boljku, ponekad su fusnote dovoljne, a katkad adaptacija zna tako dobro da „legne“ – recimo pada mi na pamet naziv sela koje doslovno znači „svež vetar“ (čime pisac udara kontrast surom gradskom životu) koje sam svojevremeno preveo kao „Povetarčevo“ ili ime jednog lihvara koji „leži na parama“ (u originalu „宝“ blago/dragoceno i „韩“ prezime Han) kao Rizničar Han.

“Avion se odlepio i ja sam pomislio: više nema nazad. Ali, tako je uvek – nazad ne postoji i ukoliko čovek već nešto želi da postigne, neka to učini zbog deteta koje je nešto, nekad sanjalo, neka sam sebi ispuni želju.”

U kojoj meri te zdravstveno stanje ograničava u poslu?

Moje zdravstveno stanje. U daljem tekstu - samo stanje. Smatram da me ne ograničava previše, trudim se da ne gledam kroz tu vizuru, jer to nema suštinske veze sa onim čim se bavim, ali postoje trenuci kada nešto osornijim tonom kažem: „Eh, mogao bih uzeti one tri dnevnice, ali treba stići do XX.“ Poteškoće na koje nailazim mahom su logističkog tipa i verujem da samo akutnije osećam ono što u našoj zemlji pogađa bezmalo svakoga. Lakše sam putovao dok sam živeo u Kini. Metro, vozovi na svakih pet minuta, stanice koje nisu gladijatorska arena „Prokop“, razmak između voza i platforme za koji nije potreban desant itd. Iako smo na ovom polju učinili određene pomake, po mom mišljenju većina rampi i ostalih pomagala za invalidna lica urađena su po nekim zamišljenim merilima od kojih se izgleda teško odstupa (isti je slučaj sa odurnozelenom bojom bolničkih soba) i kao da nije stvarno namenjena licima kojima bi trebalo da olakša (društveni) život. Ne pamtim kada sam poslednji put odabrao rampu umesto stepenica. Bacim jedan pogled i kažem – ma ovo su samo onako stavili. Da, pala mi je napamet još jedna stvar: navikao sam da na poslu dajem 150% mogućnosti. Iako to nerado (i sebi) priznajem, mislim da ova navika zapravo proističe iz potrebe da se dokažem, da se jednako isplati unajmiti mene (reč je o usmenim prevodima, po recimo – fabrikama) i osobu koja nije invalidno lice. Naravno, pre ugovaranja posla, ukoliko je to relevantno, klijentu ili agenciji uvek naznačim da imam cerebralnu paralizu, da se krećem pomoću štapa i da mi asistencija nije potrebna. Vremenom sam izvežbao da to ne zvuči kao nešto loše ili kao pravdanje. Prosto, vi ste mene unajmili da pričam, za to mi noge ne trebaju. U redu, valja obigrati oko mašine, postrojenja, pa nekada i klijenta, i to nije uvek lako, ali svaki put kada uspem, smatram to malom pobedom na ličnom planu. Na koncu, važno mi je da istaknem kako se u pismeno/književno prevođenje nisam povukao zbog invaliditeta, ali da sam vremenom naučio da cenim rad od kuće i shvatio da se koraci mogu potrošiti i na mestima koja su lepša od štrapaciranja za prevodilačkim poslovima.

Šta bi savetovao mladim ljudima koji su u sličnoj situaciji, a možda misle kako ne mogu da postignu ono što žele u poslu?

Mladima koji su u sličnoj situaciji bih najpre preporučio da zanemare slične savete i slušaju sebe (nežno i bez samoprekora). Gotovo sve što vam je neko u vašoj (podvlačim – vašoj) situaciji savetovao, vi ste verovatno već dobro promislili. No, ako bih ipak morao nešto da kažem, naročito u kontekstu invaliditeta – situacija u kojoj se čovek sa određenim poteškoćama tog tipa nalazi dosta zavisi od društvenog okruženja. Ja sam imao tu sreću da su moji roditelji uglavnom podržavali moje, naizgled, ne baš tako suvisle poteze. Knjigu „Savremeni kineski jezik I“ kupili su mi još pre prijemnog ispita. To me mnogo ganulo. Kada je trebalo da pođem za Kinu, na studijski boravak, brinuli su, ali i pored toga nisu prekratili tu moju želju, koja je tada dozrevala već punih četrnaest godina. Avion se odlepio i ja sam pomislio: više nema nazad. Ali, tako je uvek – nazad ne postoji i ukoliko čovek već nešto želi da postigne, neka to učini zbog deteta koje je nešto, nekad sanjalo, neka sam sebi ispuni želju. Kada ubedite sebe da to možete, s drugima ćete lako, a invaliditet neka bude kamičak u cipeli koja se ponekad da istresti, a ne kamen spoticanja. Međutim, sluteći da će neko oceniti ovaj iskaz kao nešto bajkovito opet kažem – za sreću je ipak potrebno dvoje – podrška spolja i vera iznutra.

Iznad mračne šume polako pada noć. Čeng Sin, kosmonautkinja iz dvadeset prvog veka u čije je ruke sudbina tutnula ključeve vremena, Guan Jifan, naučnik koji otkriva od čega „boluje“ kosmos, Tomas Vejd, agent CIA, i vizantijska čarobnica samo su neki od junaka završnog čina ove veličanstvene trilogije.

Čitajte

• knjiga