Vekovima su gradovi bili jedan od najvećih izvora inspiracije svakome ko je želeo da stvara. Pesnici su ih opevali u svojim pesmama, slikari su ih četkicom vraćali u život na platnu, a pisci oživljavali u svojim knjigama. Mnogo je filmova posvećenih gradovima - setite se samo Vudija Alena i njegove trilogije o Parizu, Rimu i Barseloni. Ne zaboravimo i one umetnike koji gradove zapravo stvaraju - arhitekte. Arhitektura se iz nekog razloga često posmatra potpuno odvojeno od ostalih grana umetnosti, ali ako razmislimo malo bolje, shvatićemo da je upravo ona inspiracija svim ovim umetnicima. Arhiktekta stvara dela koja služe da im se drugi dive, isto koliko i slikar ili pesnik. Delo arhitekte ostaje iza njega da stoji kao simbol jednog vremena, simbol nekog grada, pa i države. A koji je jedan od gradova koji ima najprepoznatljivije simbole na svetu? Pariz!
Pariz, grad ljubavi, grad u kome sve vaše romantične fantazije oživljavaju samim pogledom na njegovu veličanstvenu arhitekturu! Ukoliko ste ikad putovali u neki drugi grad i shvatili da ste ga potpuno pogrešno zamislili, sa Parizom to nije slučaj. Ne postoji scenario u kom Pariz nije prosto prelep. Svaka ulica, svaka zgrada i kuća su savršene i ko je za to odgovoran? Pa arhitekte. Ovo je grad koji je verovatno inspirisao najviše umetnika na svetu. Oni su u ovaj grad dolazili da stvaraju i nadaleko je poznata njegova reputacija umetničke Meke. Jedan od tih koji su mu se divili bio je i Viktor Igo, jedan od najvažnijih pisaca romantizma. Za njega je Pariz bio povod da napiše roman Bogorodičina crkva u Parizu, a u Jadnicima mu je dao isto tako veoma bitnu ulogu. Bogorodičina crkva u Parizu je širokim narodnim masama poznata kroz crtani film o zvonaru Kvazimodu i Esmeraldi. Međutim, šta ako bih vam rekla da su oni u romanu potpuno sporedni likovi? Šta ako bih vam rekla je glavni lik ovog romana neko potpuno drugi i neočekivan? Ne zaboravite da originalni naziv romana nije Zvonar Bogorodičine crkve, kako glasi prevod naslova u brojnim engleskim i američkim izdanjima. Originalni naslov romana je Notre-Dame de Paris, što vam govori o tome ko je glavni lik. Ova poznata gotska katedrala koja je prošle godine onako strašno gorela, toliko je bila bitna ovom velikom piscu, da je on sve druge likove u knjizi stavio u službu nje. A nju je stavio u službu Pariza - glavnog lika romana.
Kako grad može biti glavni lik neke knjige, pitate se možda. Zar nije to priča o Kvazimodu, ružnom grbavom zvonaru koji je zaljubljen u lepu Ciganku? Ukoliko očekujete tu priču, znajte da je nećete dobiti kao glavnu. Ona se kroz roman proteže kao nit koja služi da istakne nešto mnogo veće. Kroz ove likove i njihovu priču Igo nam pruža mogućnost da spoznamo Pariz kao grad koji je prihvatao sve one koje je svet odbacivao. Ovaj grad koji je simbol lepote, prihvatao je grbave, ružne, siročad, plemenite i zle. Budite spremni da u ovom romanu čitate veoma duga poglavlja o istoriji Pariza, istoriji njegove arhitekture i Notr Dama. Igo je uspeo da arhitekturu ovde uzdigne na pijedestal koji zaslužuje i da joj da potpuno novi smisao. Pored toga, atmosfera u romanu je veoma mračna, posebno ako uzmemo u obzir da se radnja odvija u gradu svetlosti. U skladu sa gotikom koja preovladava u arhitekturi, Igo je stvorio ovo sivilo u kome ćete prosto uživati (iako sad možda mislite - ma ko može da uživa u sivilu?). Kada pročitate ovaj roman shvatićete koliko je zapravo veliko bilo znanje ovog pisca o arhitekturi. Međutim, najvažnija stvar koja će vam se desiti jeste ta da ćete Pariz gledati drugim očima. Sama katedrala koja je simbol ovog grada, takođe je i simbol za nešto drugo - svu lepotu i svu ružnoću koja postoji u svetu. Kroz njene gargojle i onog nesrećnog zvonara, ali kao i kroz nemilosrdnog Froloa, Igo je prikazao svu moralnu ružnoću i zlo koje postoji u svetu. Ali kroz bogate vitraže i prelepe svodove, kao i kroz prelepu Esmeraldu, prikazao je da u svetu postoji i lepota - kako fizička, tako i duhovna. A sve se to sreće u Parizu. Možda je upravo zbog toga Pariz bio toliko važan umetnicima. Možda oni u njemu nisu videli samo lepotu, kao što mi mislimo. Odgovor na ovo nije lak, ali kroz roman Bogorodičina crkva u Parizu mu svakako možemo prići malo bliže.
Autor teksta: Zorana Karapandžin (@zozefina_k)