Imala sam možda šest godina kada sam ga prvi put pogledala i u suštini ništa nisam skapirala jer sam jelte imala šest godina. Ali bih uvek na kraju, dok Anica Dobra u poslednjoj sceni peva „Cveta trešnja”, plakala ko kiša baš kao neka odrasla devojka koja se seća Jugoslavije. I tako pre neko veče, kada sam završila knjigu „Beogradski trio”, shvatih da je autor knjige Goran Marković, isti onaj koji je režirao moje shvatanje života i smrti pre petnaestak godina. S osmehom se sećam kako su mi mama i tata brisali suze jer sam ja radoznala pametnica sama kod kuće gledala „Sabirni centar” i odjednom shvatila da ćemo svi da umremo jednog dana a ti svi su za mene bili mama i tata. Ah te čari detinjstva. No, filmovi Gorana Markovića poput gorepomenutog „Sabirnog centra” koji odgledaš još koji put kad porasteš i sve ti bude jasno, fimovi „Tito i ja” i „Nacionalna klasa” obeležili su mi detinjstvo a jedno lepo nedeljno popodne ovog proleća mi je obeležio i njegov roman „Beogradski trio”.
Ova knjiga ima zanimljivu formu u vidu rekontruisanih pisama, dnevnika i raznih dokumenata koji svedoče o periodu posle Drugog svetskog rata u Jugoslaviji. Kroz perspektive različitih ličnosti, u centru kojih je ljubavni trougao sa stanicom u posleratnom Beogradu, roman je oličenje posve uverljive priče. Goran Marković je bio vođen svojim interesovanjem za istoriju Golog otoka, ostrva u Jadranskom moru, na kome su bili smešteni politički zarobljenici krajem četrdesetih, početkom pedesetih godina prošlog veka. Kao što je i autor u epilogu knjige rekao, kada je na početku raspada Jugoslavije dao opširan intervju u kome se Goli otok spomenuo kao jedno od njegovih interesovanja, istraživačko klupko je počelo da se odvija. Dosta tih izvora je ostalo anonimno ali kroz autorov istančan stil pisanja, zaslužan za fenomenalno izvedeno rekonstruisanje arhivske gradje, stičemo osećaj da svedočimo važnoj priči kojoj treba da ostanemo verni do poslednje stranice.
E sada, o čemu je ova knjiga zapravo? Jedan od njenih protagonista je Lorens Darel, kasnije proslavljeni pisac, koji tokom diplomatskog posla pri Britanskoj ambasadi u Beogradu stupa u ljubavnu vezu sa svojom učiteljicom srpskohrvatskog, suprugom jednog rukovodioca koji naposletku završava na Golom otoku zbog svojih političkih uverenja. Od momenta kada se to desi, ljubavno klupko se dodatno mrsi kroz isečke iz ženinog dnevnika, službenih zapisa sa Golog otoka o njenom mužu i Lorensove korespodencije sa veoma bitnim ljudima na zapadu.
Ako pak očekujete detaljni istorijski zapis o Jugoslaviji u prvim momentima posle Drugog svetskog rata, logorima i politici toga doba - detaljno je poslednja stvar koju ćete dobiti. Obim ovih događaja je nemoguće staviti u 150 strana teksta a čak i kada bi to bilo sprovedeno u delo postojao bi rizik da rezultat bude krajnje štur. Ipak, ono što je moguće u toliko strana uraditi jeste zainteresovati i izmamiti emociju. Nagnati nekoga da o datoj temi istražuje dalje i samim tim se može pretpostaviti da baš u tome i leži posebnost ovog dela.
Autor je zauzevši drugačiji stav i perspektivu, umrežavanjem politike i istorijskog okvira, napisao priču o životu i ljubavi u istom. Ljubavi koja se javlja kada najmanje očekujemo (a zar se sve one velike i važne ne dešavaju upravo tako?), o ljubavi koja može da ti se usadi u srce i natera te da činis velike stvari za one koji su mali deo tvog života. O ljubavi za koju je nekim čudom potrebno troje. Kroz živote naših protagonista, autor ispreda priču o ljudskim srcima koja nisu nešto što se može “prevaspitati” i o činjenici da ljudski život ipak jeste više od puke brojke u dokumentima na kancelarijskom stolu predsedavajućeg. Ali da je apsurd života svakako taj što se uvek svodi na to da ljudski život ipak to jeste. Ovo je knjiga o ljudskom duhu i vrstama istog. Knjiga o onima koji se odmah slome, onima koji se povinuju i onima kojima ne treba telo da bi postojali. Koji su negde između života i smrti, baš kao što je i onaj profesor u „Sabirnom centru” bio.
Ako na kraju uporedim svoj susret sa Goranom Markovićem, to jest susret sa medijumima kroz koje govori, gde je jedan filmski a drugi književni, rekla bih da se njegov prožimajući stil pisanja u oba ističe kao kvalitetna osnova. Ono što mislim da je ovim delom postigao jeste opseg čitalačke publike koja putem ovog, ipak u nekim okvirima, kratkog i sažetog romana može saznati osnovne informacije o važnom periodu naše istorije. Koristeći ovaj format, knjiga „Beogradski trio” je uspela da priča o prošlom i da se ujedno prilagodi sadašnjem. A kada se opet vratim u svoje detinjstvo, iz koga gledam u daleku budućnost koju zovem sad , rekla bih da prilikom čitanja ove knjige nije bilo suza ali da se negde u daljini i dalje čuje ona moja trešnja što cveta u planini.
Autor teksta: Milica Đorđević (@knjigatron)