Pariski klub koji je sakrio brojne tajne književne elite

Nedavno objavljeno istraživanje Međunarodnog časopisa za mentalno zdravlje i zavisnost pokazalo je da postoji veza između korišćenja opijata i umetnosti. Naučnici su ispitivali navike studenata umetničkih i neumetničkih fakulteta i utvrdili da ovi prvi mnogo više koriste opijate. Takođe je otkriveno da studenti umetničkih fakulteta imaju više šansi da postanu zavisni od upotrebe opijata kao i da obole od psihičkih poremećaja.

Može se reći da je i ovo istraživanje, u suštini, otkrilo rupu u saksiji. Veza između umetnika i raznih oblika zavisnosti je opšte mesto u javnom diskursu.

Nije pitanje da li su, već na šta su, drugovi i drugarice umetnici navučeni.

Nekada su to sasvim benigne navike i rituali.

“Neki pisci su bili toliko ekscentrični da su čak razvijali zavisnost od životinja bez kojih nisu mogli da se posvete svom radu.”

Tako je, na primer, Fridrih Šiler ispod poklopca svog radnog stola čuvao trule jabuke. Pre nego što bi počeo sa svojim književnim radom, podizao bi poklopac i duboko udisao miris, da bi tek potom počinjao sa pisanjem. Sidoni-Gabriel Kolet je pre pisanja volela da trebi buve svojim mačkama, T. S. Eliot je obožavao da piše dok je prehlađen, Čarls Dikens je bio zavistan od poseta mrtvačnicama i pariskim katakombama, Truman Kapote nije smeo ništa da započne ili završi u petak, a Lord Bajron je bio toliko zavistan od seksa da je samo tokom jedne godine u Veneciji spavao sa dve stotine i pedeset žena i muškaraca.

Dostojevski, K. S. Luis, Henri Džejms, Simon de Bovoar i Samjuel Džonson su bili zavisnici od čaja, dok su Balzak, Volter, Gete, Džonatan Svift, Žan-Žak Ruso i Bendžamin Franklin pripadali klubu uživalaca kafe.

Tenesi Vilijams, Dilan Tomas, Truman Kapote, Ernest Hemingvej, Čarls Bukovski, Džejms Džojs, Džek Keruak i mnogi, mnogi drugi bili su navučeni na alkohol.

Neki pisci su bili toliko ekscentrični da su čak razvijali zavisnost od životinja bez kojih nisu mogli da se posvete svom radu. Tako je, na primer, Edgar Alan Po pisao dok mu je na ramenu sedela mačka, u kavezu na radnom stolu Šarla Bodlera nalazio se slepi miš, Henrik Ibzen je pisao dok mu je društvo pravio njegov kućni ljubimac škorpion, Čarls Dikens je imao gavrana (koga je čak i preparirao nakon što je uginuo), Flaneri O’Konor je gajila paunove, dok je Vladimir Nabokov jurio i sakupljao leptire.

Verovatno najveći zavisnik od svih bio je Stiven King koji je celu osmu deceniju minulog veka proveo koristeći pivo, cigare, kokain, ksanaks, valijum i marihuanu.

Obično su ove zavisnosti lične i duboko intimne, ali postoji jedan primer u kome su književnici otišli toliko daleko da su osnovali klub kako bi svi zajedno koristili opijate. Viktor Igo, Aleksandar Dima, Šarl Bodler i Onore de Balzak su bili samo neki od čuvenih književnika koji su tokom četrdesetih godina devetnaestog posećivali ovaj klub kako bi uživali u opijatu. Danas nama to deluje malo skandalozno, ali u to vreme se na razne vrste droga gledalo drugačije, te ovo nije privlačilo negativnu pažnju javnosti.

Neobične sudbine nezaboravnih likova prepliću se na čudesne načine — svi oni, poneseni velikim očekivanjima, nestaju pod njihovim teretom.

Čitajte

Početak priče vraća nas najmanje deset hiljada godina u prošlost. Arheološka istraživanja su pokazala da su još tada u Japanu ljudi skupljali seme konoplje. Ostatke upotrebe ove biljke nalazimo i u Indiji, Tajlandu i Maleziji. Postoje dokazi i da su ljudi pre šest hiljada godina na području Kine upotrebljavali konoplju. Upravo je jedan od prvih pisanih svedočanstava da je konoplja korišćena u medicinske svrhe napisan na kineskom jeziku.

Veruje se da su nomadski narodi koji su se bavili trgovinom doneli kanabis na Zapad. Dokaze za to nalazimo u spisima koje je pre dve i po hiljade godina sačinio antički grčki istoričar Herodot. Opisujući Skite, Herodot piše kako su se ovi na sahranama okupljali u šatoru, bacali semenke konoplje na užareno kamenje i onda se pročišćavali isparavanjem ove biljke. „Skiti su se radovali ovakvom znojenju i vrištali su od sreće”, piše grčki istoričar.

“Većina Gutenbergovih Biblija bila je štampana na papiru napravljenom od stare odeće i vlakana konoplje.”

Ipak, uprkos ranom dolasku na evropski kontinent bilo je potrebno da prođe dosta dugačak vremenski period kako bi konoplja dobila ulogu opijata. U to vreme bila je tražena zbog izrade papira, tkanine kao i u brodarstvu. Pronađene vikinške tapiserije stare hiljadu godina i odeća uglavnom su bile načinjene od konoplje. Većina Gutenbergovih Biblija bila je štampana na papiru napravljenom od stare odeće i vlakana konoplje. Jedra, mreže i užad brodova kojima je Kristofer Kolumbo doplovio do Amerike takođe su načinjeni od konoplje. Prva dva nacrta američke Deklaracije nezavisnosti bila su napisana na papiru od konoplje.

I dok su na Orijentu ljudi hiljadama godina uživali u njenim opojnim dejstvima, u Evropi ovu ulogu konoplja je dobila u devetnaestom veku. I to tek kada je ova droga ubrizgana u sam nervni centar evropske civilizacije – Pariz. Tome je doprinelo nekoliko faktora. Napoleonovo osvajanje Egipta i, docnije, moda svega što je orijentalno, zatim procvat francuskog romantičarskog pokreta i njegova opsesija egzotičnim senzacijama kao i popularizovanje kroz radove umetnika kako što je Tomas de Kvinsi i njegova Ispovest uživaoca opijuma.

Sve ove povoljne okolnosti ne bi bile dovoljne da nije bilo jednog mladog i entuzijastičnog francuskog psihijatra. Žak Žozef Moro je svoju lekarsku praksu započeo tako što je radio u pratnji imućnih ljudi koji su imali problema sa psihičkim zdravljem. Moro je zajedno sa njima putovao na egzotične destinacije. Na jednom od takvih putovanja kroz Egipat i Tursku mladi psihijatar je otkrio da lokalni živalj koristi hašiš.

U pitanju je mehanički izdvojena smola iz konoplje koja sadrži iste aktivne sastojke samo u mnogo većoj koncentraciji. Dejstvo hašiša je i do deset puta jače od dejstva konoplje.

Moro je primetio da su mnogi simptomi onih koji koriste hašiš identični simptomima ludila, te je počeo da na sebi i svojim prijateljima eksperimentiše kako bi istražio da li hašiš nije ključ za ludilo.

Eksperimenti koje je započeo u jednoj klinici u okolini Pariza ući će u istoriju medicine. Koristeći hašiš kao sredstvo koje oponaša efekte ludila Moro je osnovao granu medicine koja se danas naziva psihofarmakologija.

Njegova knjiga u kojoj je izneo zaključke svojih istraživanja nije privukla veliku pažnju. Prodata je u svega nekoliko stotina primeraka i nije mu obezbedila čak ni mesto u Francuskoj nacionalnoj medicinskoj akademiji. Ali je, uprkos ovome, postigao najveći uticaj koju je nauka ikada uspela da izvrši na čitavu jednu generaciju umetnika.

A to se, kao što to obično biva, dogodilo sasvim slučajno. Moro je, dve godine pre objavljivanja knjige, ponudio malo hašiša svom prijatelju po imenu Teofil Gotije.

Ponesen impresivnim doživljajem koje je ovaj francuski književnik imao nakon konzumiranja hašiša, učinio je gotovo isto ono što je, stoleće docnije, uradio doktor Timoti Liri.

Gotije je odlučio da osnuje tajni klub u kome će popularisati ovaj opijat.

I tako je nastao Klub hašiša. Članovi kluba sastajali su se jednom mesečno u sobi hotela Pimodan u na ostrvu Sen Luj. Sami sastanci bili su boemske parodije pravih klupskih sastanaka.

Desert, koji je uključivao kolač sa hašišom i tursku kafu, služen je pre glavnog obroka kako bi sporo dejstvo opijata počelo taman nakon večere. Na stolu za obedovanje nalazio se bizaran konglomerat okrnjenih antikviteta i egzotičnog oružja.

Lica ovih dugokosih, bradatih i u arapske nošnje obučenih muškaraca poprimala su čudne oblike na svetlosti sveća i svetlucavih lampi. Kada bi se večera završila, članovi kluba bi odlazili u salon gde bi uz muziku, pod dejstvom opijata, vodili svoje monologe ili dijaloge. Uvaženi članovi kluba bi se valjali po podu u ekstazi ili bi sedeli u tapaciranim foteljama i kaučima i uživali u transu.

Prve tri godine svog postojanja klub je poslovao van očiju javnosti. A onda je Gotije u najuglednijem francuskom književnom i kulturnom časopisu objavio članak u kome je do detalja opisao njihove sastanke.

Dok je većina čitalaca na ovaj tekst gledala sa dozom skepticizma verujući da je u pitanju plod mašte, doktor Moro je smatrao kako, uz dopušteno stilsko preterivanje autora, „efekti hašiša nisu mogli biti bolje opisani“.

Ovaj neobičan klub bio je aktivan u periodu od 1844. do 1849. godine i uključivao je intelektualnu i književnu elitu Pariza, a sastanke su posećivali Šarl Bodler, Aleksandar Dima, Viktor Igo, Pol Verlen i Artur Rembo.

Dvor Luja XIII preplavljen je špijunima, a spletke i opšte nepoverenje haraju svakodnevno.

Čitajte

Epska saga o osveti, mržnji, ljubavi i pravdi.

Čitajte

Tokom devetnaestog veka mnogi književnici u Evropi i Americi će u svojim delima popularizovati upotrebu hašiša, ali niko od njih neće imati tako snažan i temeljan uticaj kao što je, tokom svog kratkog postojanja, imao pariski Klub hašiša.

Gorostas francuske književnosti

Čitajte

• knjiga