Promo slika serijala Bajka nad bajkama / foto: Bookmate
Promo slika serijala Bajka nad bajkama / foto: Bookmate
Nenad Gajić |

Intervju sa samim sobom (Nenad Gajić, pisac Bajke nad bajkama)

Suštinski sam srećan jer sam izborio pravo da radim šta želim i živim od toga, kaže autor u ovom drugačijem i neobičnom intervjuu

Prošle nedelje, povodom lansiranja prve epizode serijala „Bajka nad bajkama“ i kompletne audio-verzije uvodne knjige „Senka u tami“, glavna urednica Bookmate Žurnala, Vanja, predložila mi je da, nakon najave, uradimo nešto posebno za drugu nedelju. Intervju ili možda kolumnu? Pristajem, kažem da je kolumna dobra ideja, mada ni intervju nije loš izbor. I nakon tog razgovora počnem da pomišljam da nekako povežem obe stvari. Jedna od onih ideja koje vam slučajno uđu u glavu i onda nikako ne možete da ih se otresete… Da uradim intervju sa samim sobom? Da postavljam sebi pitanje koja su mi novinari postavljali retko ili nikad. Liči to malo na onu staru pesmu što je peva Billy Idol, „Dancing with myself“, ali da probamo…

Bajka nad bajkama, trilogija / foto: privatna arhiva
Bajka nad bajkama, trilogija / foto: privatna arhiva

Čime se najviše ponosiš u serijalu koji upravo kreće u epizodama na servisu Bookmate?

Šta, odmah promotivno pitanje? Najmanje želim da sebi postavljam takva, kakva bi mi postavljali drugi. Ali na ovo hoću da odgovorim da bi ova kolumna ispunila svoju svrhu. Nije mi ni teško, „Bajka nad bajkama“ zaista sadrži dosta stvari na koje sam ponosan. Ono najvažnije bilo mi je i najteže: to da sam uspevao da upotrebim kompletne celine naše narodne epike, sa sve likovima i poukama, kao gradivne materijale za svoju širu priču. Prepoznaćete ponekad cele pesme ili bajke koje ste čuli, ali će vas to i dalje voditi u nepoznato, na mesta koja niste posetili. A ako ne želite da čekate nedeljama od petka do petka da se uverite u to, dobri ljudi iz servisa Bookmate organizovali su da kompletna audio-knjiga stigne u Bookmate aplikaciju istovremeno kad i prva epizoda serijala… Druga stvar na koju sam zaista ponosan su tragovi koje sam ostavljao čitaocima, poput mrvica iz džepa, naznake stvari koje slede, a koje je teško uočiti prvi put – mislim da to daje posebnu vrednost ponovnom čitanju. Takvi detalji su svuda, od uzgrednih komentara koji postaju ključne smernice, snova o budućim likovima i događajima, do toga da junaci pogrešno tumače prave tragove, a čak je i kompletna zagonetna mapa sve vreme pred očima čitalaca, baš kao i pred očima junaka koji sve njene tajne uspevaju da otkriju tek na kraju trilogije.

Knjige / foto: privatna arhiva
Knjige / foto: privatna arhiva

Jesi li srećan?

Kakvo je to pitanje? Ko od nas može da kaže da je zaista srećan? Zar to nije večna potraga? Zar nije Lenon rekao da je to ono što želi da bude u životu, srećan? I zašto na pitanje odgovaram nizom pitanja?! Pa dobro, jesam… suštinski sam srećan jer sam izborio pravo da radim šta želim i živim od toga. Od pisanja. Verujem da se na prste jedne ili obeju ruku možemo izbrojati mi koji to uspevamo ovde. Nije to neki raskoštan život, ali je moj, onaj koji sam želeo, i živim ga već preko decenije, postajući sve više i više ona slika i glas što ih oduvek nosim u sebi. Naravno da nisam srećan svakog trenutka, ne bi to bilo dovoljno uverljivo za život, ali – srećan sam što sebe slobodno vodim u smeru koji želim i što se još uvek skoro svakodnevno oduševljavam novim idejama i planovima. Što sam, dakle, sačuvao tu sposobnost da se radujem onome što sledi baš kao i nekada svojoj prvoj knjizi.

Verujem da čovek počinje da stari tek kada ostane bez snova i planova ka kojima teži. Ne mora ih on ni dostići, ali će pokušavajući prići dovoljno blizu.

Šta bi u tvom životu želeo da je drugačije nego što jeste?

Da ne budem neko ko toliko deli ljude. Otkad znam za sebe, polarizujem druge, uvek je bilo onih koji su voleli i onih koji nisu voleli ono što radim, šta god to bilo. Ta podela mi nikad nije prijala, iako neki karijere prave na podsticanju takvih razdvajanja. Utehu mi je pružila misao Milana Mladenovića da je bolje tako, da vas neki vole a neki ne, nego da svi budu ravnodušni. Da me svi razumeju, to sam želeo, smatrajući da zaslužujem jer u potpunosti dajem sebe u onome što radim. Ali onda se okrenem i shvatim da ni najveći nikada ne budu univerzalno prihvaćeni. Koliko samo često ljudi kritikuju Novaka Đokovića, najboljeg sportistu kog smo ikada imali? Najbolji svetski pisci ponekad su neshvaćeni jer su drugačiji ili komplikovani – meni omiljene knjige često su „jedva vrlo dobre“, što je prilično neshvatljivo kad neka druga dela bez problema bivaju odlično ocenjena. Ali tako je – ljudi su različiti, ukusi su različiti, pa vremenom sve više učim da se usredsredim na one koji vole i razumeju to što radim, što je jedna velika i sve veća skupina dobrih i zanimljivih osoba (često se oduševim kada vidim ko me čita), a da zanemarim one koji me, čini se, neće prihvatiti šta god da napišem. Jer ljudi često ocenjuju svoja očekivanja u vašem radu, a ne ono što to delo zaista jeste. Tu jednostavno ne možete ništa sem da zažmurite i nastavite dalje. Naravno, uvek postoje i konstruktivne kritike, koje često uvažim kada mi omoguće da sagledam šta mogu još popraviti. Tako sam u objedinjenom izdanju Bajke nad bajkama, u prilici za korekciju kakva se piscima retko ukazuje, ispravio sitne stvari na koje su dobronamerni ljudi ukazivali – novije reči, ritmiku dijaloga, itd… Audio i eBook izdanja za Bookmate uključuju sva ova poboljšanja!

Čega se plašiš?

Hmm… jednom davno isto me je pitao sin, tek što je krenuo u školu, pozvao me je telefonom od mame da me pita plašim li se čega. „Ničega, sine“, odgovorio sam mu. „Uuu, tata, pa ti si neustrašiv!“ „A čega se ti plašiš, sine?“ „Paukova!“ Nasmejao sam se tada, ali mi se posle taj razgovor često vraćao. Jesam li zaista neustrašiv? Mnogih stvari se zapravo plašim, najviše od svega stalno prisutne pomisli da ću se jednoga dana probuditi i videti da je sve ovo što već godinama gradim zapravo samo san. Ali nisam slagao u odgovoru, jer ne dozvoljavam nijednom strahu da upravlja mojim životom. Često idem baš u smeru kog se plašim, jer osećam da je to mesto na koje treba stići, da strah od neuspeha odlaže polazak. Kako sam napisao i u Bajci nad bajkama, „biti hrabar ne znači biti bez straha, već pobediti taj strah.“ Iznova i iznova. To što shvatam razloge straha ne čini lakšim njegovo svakodnevno pobeđivanje.

Kada si napisao poslednju pesmu? Mogu li da je čujem?

Uh, ovo je već dobro i neočekivano… Davno, ima tome već preko 11 godina. A i tada je to bio incident, već sam ih retko pisao. Nisam zapravo siguran ni koja je poslednja, imam ih nekoliko u jednom fajlu, pretpostavljam da sam ih tu prikupio da budu zajedno. Većina zaista nije za javnost. Ima grubih reči i misli, grubljih no što sam danas spreman da podelim. I previše su emotivne, do patetike, pisao ih je neko zaljubljen i zaslepljen, kog se više i ne sećam… Evo jedine koja mi još zvuči prihvatljivo.

Nenad Gajić, portret / foto: privatna arhiva
Nenad Gajić, portret / foto: privatna arhiva

Patim:

Što sam čovek.

Što nisam bolji čovek.

Zbog svega što sam uradio.

Zbog svega što nisam uradio, a mogao sam.

Što te volim.

Što te još uvek volim.

Što ne mogu da prestanem da te volim.

Što sam preslab da sakrijem svoju slabost.

Zbog tebe.

Za tebe.

Zbog sebe.

Protiv sebe.

Što mrzim.

Što ne mrzim dovoljno.

Što pružam.

Što ne pružam dovoljno.

Što pokušavam.

Što ne pokušavam više.

Što ne umem da pokušam bolje.

Što imam hrabrosti da poželim bolje.

Za tebe.

Za tobom.

Zbog sebe.

Za sobom.

A prva pesma? Sećaš li se svoje prve pesme?

Pa stvarno ne… Ali da probam da se prisetim: to je moralo biti s prvim bendom, pre toga pesme nisam pisao. Dakle, početak srednje škole. Sigurno neka od prvih stvari koje smo svirali, oduvek su to bile autorske pesme i većina tekstova bila je moja… A nijedan mi sada ne dolazi, što verovatno znači da je bolje da ostanu zaboravljeni. Ili, hajde, evo bar dela prve pesme po kojoj smo postali lokalno poznati, bila je na prvom demo snimku iz studija, posle i na prvom albumu:

U meni skrivena tama igra neku svoju igru

Nekad je mirna i sama, pa me zavrti ko čigru

Vrtim se kao vihor, ovde sam i tu

Jašem na velikom i crnom nemiru

Oluja probija sa mojih usana

Nepobediv sam i više ne znam ko sam, ne znam ko sam ja

Ko si, onda, ili šta si, pišče? Da li neko ko je radio toliko stvari može biti zaista dobar u bilo kojoj?

Dobar je svaki pokušaj, ali ovo je stvar o kojoj nikad ne razmišljam. Ja sam ono što činim i sanjam. Kada me pitaju čime se bavim, već preko deset godina odgovaram: „Pišem knjige.“ Ima mnogo osoba koje pišu i više i brže od mene, umem i da im zavidim na tome, ali to ne dovodi u pitanje moj usvojeni identitet. Sve što sam ikada radio bilo je takođe ono što sanjam, bar u nekom trenutku mog života. Kada sam pravio svoju prvu društvenu igru, bio sam kao u groznici – od prvog dana kada je ideja počela da mi se vrzma po glavi nisam je mogao izbaciti, jedva da sam spavao i jeo, od ustajanja do leganja radio sam na tome, danima i danima. Kada sam imao bend, i prvi i drugi i treći, uspavljivao sam se vizijom nas na turneji, na bini. Neko je rekao da čovek u životu ima dve mogućnosti: da ostvaruje svoje snove ili da ostvaruje tuđe. Ja sam uvek jurio svoje i često plaćao visoku cenu te odluke. Ako treba da dam jasniji odgovor, reći ću da sam bio dobar u svemu što sam radio jer sam bio posvećen tome, nikada „odrađivao“, uvek birao ono u čemu uživam, odnosno uspevao da napravim posao od onoga što volim, ne zadovoljavajući se time da to ostane hobi. Čudna je to crta, ali me je dovela tu gde jesam.

Preko deset godina gradim karijeru ovde, sada želim da ta iskustva iskoristim da iskoračim napolje, preko zamišljene granice svoga uticaja. Jer mnoge granice su samo u glavi.

Imaš li neostvarnih snova?

Uvek. Ali uvek radim i na njihovom ostvarenju. Verujem da čovek počinje da stari tek kada ostane bez snova i planova ka kojima teži. Ne mora ih on ni dostići, ali će pokušavajući prići dovoljno blizu. Moje misli su sada okrenute ka lansiranju mojih knjiga u inostranstvu i na drugim jezicima. I ka novim knjigama, naravno, ali preko deset godina gradim karijeru ovde, sada želim da ta iskustva iskoristim da iskoračim napolje, preko zamišljene granice svoga uticaja. Jer mnoge granice su samo u glavi.

Neko je rekao da čovek u životu ima dve mogućnosti: da ostvaruje svoje snove ili da ostvaruje tuđe. Ja sam uvek jurio svoje i često plaćao visoku cenu te odluke.

Za kraj, jesi li zadovoljan svojim odgovorima?

I jesam i nisam. Nisam, jer čovek nikad ne dostigne savršenstvo kome teži. Jesam, jer uvek dobro promislim ono što napišem. Ne samo sada, uvek. Zato više volim da dajem pisane intervjue. Kada govorim, umem da budem nepovezan, nedorečen, da skačem s teme na temu. Kada pišem, vraćam se i da pročitam, ispravljam stvari pa to izgleda bolje. Ako pročitate ili, verovatnije, odgledate neki loš intervju sa mnom, znate da su me nagovorili da odgovaram uživo. Piscima to ne bi trebalo da rade.

Trejler za knjigu Bajka nad bajkama - Senka u tami Nenada Gajića

Pročitajte i

Koristimo kolačiće da bismo poboljšali iskustvo na web stranici Bookmate Žurnal. Saznajte više ili