Milica Đorđević (Knjigatron)
Milica Đorđević (Knjigatron)
Milica Đorđević (Knjigatron) |

Arzamas

Da li sam ikada mislila da ću nakon čitanja knjige domaće književnosti, koju sam nasumično izabrala za svoj naredni čitalački materijal zbog prelepih korica, imati žarku želju da vidim njenu ekranizaciju? Ne. Da li se to ipak desilo? Apsolutno.

Ivana Dimić, dramaturkinja beogradskih pozorišta, spisateljica i dobitnica NINove nagrade za književnost je autorka knjige “Arzamas” - prožimajućeg, životnog i upečatljivog dela srpske književnosti.

Ova knjiga od svega dve stotine strana je sastavljena od alternirajućih poglavlja koja su sa jedne strane dijalog između ostarele, dementne majke i njene ćerke a sa druge isečci životnih razmišljanja, nadanja i vaganja među čijim redovima se kriju surove ali i prelepe životne istine. Prva rečenica jednog od početnih poglavlja nas direktno, bez izvinjenja, uvodi u jednu od njih:

“Surovo je reći, ali istina je da je lakše biti nesrećan, kao što je udobnije biti ohol”.

Isprva se ova kratka poglavlja, različitih misli sa jedne i razgovora između majke i ćerke koji se svode na dnevne aktivnosti, međusobno neslaganje i prepiranje ko je kome gazda pod stare dane sa druge strane, čine nepovezanim. Međutim kako stranice protiču, jezgro ove knjige i njena početna tačka na tri nogara počinju da se naziru. A kada bi trebalo da izaberemo ta tri pojma ne bismo morali dugo da razmišljamo jer je knjiga već mnogo puta opisana kao delo o životu, ljubavi i smrti.

Ako uzmemo život i smrt kao dva suprotstavljena pojma, ljubav bi bila ono što gradi stope od jednog ka drugome. Ono što je neverovatno kod Ivaninog stila pisanja, koji je veoma jednostavan ali ne prost, koji objašjava komplikovane pojmove ali ne komplikuje, je moć prenošenja emocije i stvaranje slika. Dijalozi između majke i ćerke, iako komični i zamršeni na trenutke, jesu oda roditeljskoj ljubavi i konkretnije - ljubavi deteta prema roditelju. Kroz satiru a kasnije i nadolazeću setu, ovi dijalozi su upravo ti koji stvaraju vezu izmedju dva suprotstavljena pojma.

Sa druge strane, unutrašnja razmišljanja, sadržana u poglavljima koja prekidaju dijalog, u sebi nose suptilne razlike koje mogu ukazivati na dva različita toka misli ili na pak, verovatnije, različite faze jednog od njih. Koja god da je istina, nesumnjivo je da su Ivanine reči u ovim poglavljima uspele da stvore slike, čak i kada ih je koristila da opiše ono što je neuhvatljivo ljudskim okom.

Iako je celokupna priča zasnovana na autorkinom ličnom iskustvu i godinama koje je provela čuvajući svoju majku, postoji nešto veoma opšte u ovoj knjizi što verujem da uspeva da se transformiše u rukama čitalaca. To je nešto što će čitaoci zavek držati drago u srcu ali i ono što će im uvek biti na pameti kada zaborave na prolaznost ovozemaljskog života i ono što gradi njegove stope. Stoga možda te slike koje je Ivana stvorila i ne treba da imaju svoj konkretan oblik na filmskom platnu a reči Gorana Markovića, ujedno i njegov komentar na ovo delo, najbolje opisuju zašto je ovoj knjizi jedino potrebno ​ono​ što je uspela da stvori u svima nama.

“Stvarno, ono što je Ivana napisala ne može se meriti ni sa čim drugim, čak ni sa onim što volimo u njenom stvaralaštvu. Sasvim neverovatna, dva potpuno različita literarna toka iznedrili su nešto treće, čarobno i nedokučivo u isto vreme.“

Autor teksta: Milica Đorđević (@knjigatron)