Alkohol u književnosti i stvarnom životu

Slučajno sam čitala zaredom knjige kroz koje se provlači ova tema i nisam mogla da ignorišem pitanja koja su mi se nametala. Svi već znamo propratne efekte najrazličitijih alkoholnih pića, znamo ljude na koje to deluje vrlo opuštajuće, neko je veseliji, razigraniji, postoje i oni koji postanu agresivni, previše slobodni ili uznemireni. Nabrajanje može da potraje u nedogled. Kakav odnos prema tome imamo dok čitamo a kakav dok posmatramo takve ljude oko sebe? Ima li razlike?

Književnost nam umnogome pomaže da budemo otvorenog uma, ako smo dovoljno spremni da se prepustimo. Samim tim, posmatrano s moje tačke gledišta, ako se dotaknemo (skoro) svih žanrova možemo da izvučemo zaključak ili više njih i možemo da primenimo ili pak ne u našim životima. Nečija priča može da nas inspiriše da se odvažimo i uradimo nešto, dok sa druge strane možemo da shvatimo šta nikako ne bismo voleli ili smeli.

Tako imamo pojavu alkohola u mnogim knjigama prikazanog u dobrom ali najčešće lošem svetlu.

Viši inspektor Hari Hule je jedan od retkih koji stane na put serijskim ubicama. Ima njuh za najsitnije tragove u istragrama koji mogu da odvedu do nečeg krupnog i značajnog. Ne želi da odustane bez obzira na to koliko je teško i koliko se čini da je nemoguće povezati te sitnice u jednu opaku priču koja najčešće ima nemilosrdne aktere bez trunke straha. Hari je u očima mnogih heroj. Ali… Ne može sve da bude savršeno zar ne?

Iako se uspešno bori sa drugima za neki viši cilj, neko bi rekao da samo radi svoj posao, istovremeno bori se sa sobom. Sa svojim nagonima, demonima, uspomenama iz davne i skorije prošlosti… Otud dolazimo do toga da mnogo pije. Da li je to uteha za malopre pomenute borbe ili još jedna u nizu borba sa sobom?

Godinama je Hari Hule bio srce svake veće istrage u Oslu. Njegova posvećenost i lucidnost spasli su život mnogima. Ali sada Hari ne može da sačuva nikog od tog zla. A ponajmanje samog sebe.

Čitajte

Primećujem ustaljenu formu kod likova koji se bave sličnim poslovima. Da li nam to autori sugerišu da postoji velika verovatnoća da je tako i u stvarnosti? Da li ljudi koji se susreću sa različitim gadostima na poslu zaista moraju imati izduvni ventil u vidu poroka?

Drama Dušana Kovačevića Šta je to u ljudskom biću što ga tera prema piću me je u isto vreme nasmejala i rastužila. Susret upravnika sanatorijuma i grupe bivših alkoholičara prolazi u razgovoru o svačijem slučaju ponaosob. Nečija priča je kraća, nečija duža ali suština je prilično slična. Upozoreni smo. Alkoholizam nije “individualna bolest”, to je “nacionalna tragedija”. I zaista, ono što je napisano ne tako davne 1976. godine, može i danas biti surova realnost u kakvoj živimo. Možda je čak postalo i gore, ali ne mogu da se setim izraza koji je strašniji od nacionalne tragedije.

Sećajući se grada i ulica detinjstva, kojima sam protrčao zagledan u nebo, po kojem su leteli moji golubovi, sa osmehom za „strašne“ događaje i tugom kad se uništava i nestaje nešto lepo i vredno, napisao sam prvu dramu za pozorište — Maratonci trče počasni krug.

Čitajte

Elem, iako smo svi svesni da književnost dobrim delom jeste imaginacija, da li je u potpunosti takva? Ona je tu da nas opusti, zabavi, podstakne na razmišljanje, izazove emocije, nauči, inspiriše, isto tako je tu i da nam sugeriše u kakvom svetu živimo, i pruža nam uvid u svet u kakvom bismo mogli živeti.

Dora i knjižica