Aleksandar Saša Ignjatović: Knjiga je utočište radoznalog i otvorenog duha

Danas nećemo o javnim tajnama. Autor i voditelj TV emisije Javna tajna, Aleksandar Saša Ignjatović, danas je glavni i odgovorni urednik K1 info. Sam početak novinarske karijere vezuje se za list Večernje novosti koje su mu otvorile vrata još mnogih beogradskih redakcija. Osim toga, napisao je autorizovanu biografiju Milovana Ilića Minimaksa, potom sopstvene zbirke priča.

“Neke odluke i ne moraju da budu pametne, važnije je da budu hrabre.”

Pre svega ovoga radio je najrazličitije poslove, uključujući i rad na Železnici, a vrlo je prepoznatljiv i po ogromnoj ljubavi prema muzici. O svemu ovome i ponajviše o knjigama, imala sam priliku da saznam i vrlo rado podelim to sa vama.

Dosta ljudi vas povezuje sa novinarstvom, nekome ste poznati po knjizi Tajne srpskog džet-seta ili pak BG blues, a danas ste glavni i odgovorni urednik K1 info portala. Kakav je bio vaš put ka pisanju, i koji poslovi su prethodili ovom? Koliko je važno da radimo ono što istinski volimo?

Nema važnije stvari u životu od toga da se izborimo da radimo ono što volimo. Nekako sam oduvek verovao da ću se, na ovaj ili onaj način baviti pisanjem, kao klinac sam puno čitao, piskarao priče, pesme, osvajao neke nagrade. Ali, onda me je život odveo u sasvim drugom pravcu, pa sam godinama na Železnici popravljao lokomotive. Ali i tada nisam odustajao. Sarađivao sam sa tadašnjim časopisima za mlade, slao im svoje tekstove i reportaže, koprcao se u nastojanjima da se približim svom snu. Pisao sam tekstove za svoj rok bend, stalno beležio sve što se oko mene dešava i, uprkos svemu, verovao da će se sve to jednom isplatiti. I jeste. Ukazala se prilika u Večernjim novostima, za mesto novinara početnika u beogradskoj rubrici, cene na pijaci, pukla cev, nova klupa u parku… I ja sam je oberučke prihvatio, stavljajući na kocku tada vrlo pristojnu platu na Železnici. Neki su mislili da ta odluka nije bila baš pametna, ali kad juriš za svojim snovima neke odluke i ne moraju da budu pametne, važnije je da budu hrabre. Mada, kad pogledam iz ove perspektive, posle toliko godina, knjiga, novina, portala… Možda je bilo bolje da sam ostao na Železnici. Sad bih tamo verovatno bio neki direktorčić na pragu penzije sa rešenim svim važnim životnim pitanjima, i izbegao ovu svakodnevnu borbu za preživljavanje u medijima i književnosti.

Da li način na koji započnete jutro umnogome utiče na ostatak dana? Kako izgleda vaš idealan početak dana nakon čega ste puni elana i spremni za sve dnevne obaveze koje vas čekaju?

Nije naš narod iz čista mira osmislio izreku “po jutru se dan poznaje”. Ono što mi je zaista važno ujutru, bez obzira na to da li ustanem u 6 ili u 9, je pola sata mira, razbuđivanja uz vruću kafu i rasute misli. Voleo bih da mogu, da umem, da organizujem sebi taj čuveni jutarnji džoging posle kojeg, kažu, imaš mnogo više energije, ali ne ide mi… A i genetika mi je izgleda dala dosta energije, pa ne bi valjalo da je imam previše. 😊

Muzika je sastavni deo vašeg života i vrlo je prisutna umetnost kojoj ste se posvećivali kroz organizovanje raznih festivala. Takođe, svirali ste u rok bendu. Kada dohvatite gitaru, koja je prva pesma koju zasvirate po nekom ustaljenom obrascu, nesvesno? Ili to ipak zavisi od raspoloženja?

Uh, to je baš bolna tema, s obzirom na to da gitaru odavno nisam uhvatio u ruke. Eno je, stoji na stalku i gleda me svakog dana, gledam ja nju, znam da me se uželela, ali i ja znam da više nisam dovoljno dobar za nju, pa tako životarimo ona i ja, pomilujemo se par puta godišnje i to je to. Ali, dok smo se češće družili, znalo se, otvaramo sa nečim jednostavnijim, ta razgibavanje prstiju, na primer Azra, “Obrati pažnju na poslednju stvar” ili “Odlazak u noć”, pa Pink Floyd “Wish You Were Here”, pa ”Solitary Man”… Laganice uvek za početak. I za kraj.

Kratke priče sa dušom

Čitajte

“Knjiga je u ovom vremenu maksimalno iskoristila neke druge potencijale, poput onoga da je ponovo postala, kao mnogo puta ranije kroz istoriju, utočište radoznalog i otvorenog duha, i bekstvo u normalnost koja nam toliko nedostaje.”

Danas živimo mnogo brže nego ranije, ili samo imamo iluziju o tome, i pažnju nam je svima teško zadržati. Čitanje se mahom svodi na minimum, većina preleti preko teksta ili traži što kraće… Da li je teško pronaći čitaoce danas ili smatrate da će dobra knjiga, tekst na portalu i recimo odličan intervju naći svoj put bez ikakvih problema?

Površnost je iznedrena prisustvom ogromnog broja medija i izvora informacija. Svi mi drugačije percipiramo stvari nego ranije, hteli to da priznamo ili ne. Uleteli smo u mašinu za mlevenje mozga, sasvim nespremni za bombardovanje informacijama koje nas je dočekalo. Zapravo, mislim da ljude ne treba kriviti što su isključili receptore za dublju analizu bilo čega, jer je prosto nemoguće drugačije izboriti se sa količinom novih informacija koje saznajemo svakog dana. Knjige su tu kolatelarna šteta. Takođe, taj suludi konzumerizam koji je od nas napravio robote koji rade, spavaju, jedu i kupuju, ne ostavlja nam dovoljno vremena da se posvetimo stvarima koje zahtevaju kvalitetno, posvećeno vreme, a knjiga to svakako jeste.

S druge strane, knjiga je u ovom vremenu maksimalno iskoristila neke druge potencijale, poput onoga da je ponovo postala, kao mnogo puta ranije kroz istoriju, utočište radoznalog i otvorenog duha, i bekstvo u normalnost koja nam toliko nedostaje.

Konačno, odgovor na vaše pitanje – da, dobar tekst ili dobra knjiga pronaći će svoj put do čitaoca, samo je taj put, čini mi se, mnogo trnovitiji nego u ”zlatno doba” knjige, što je nesumnjivo bio 20 vek. Ali, to, opet kroz istoriju, i jeste sudbina pisane reči, da bude skrivana, zabranjivana, izopštena, marginalizovana, potcenjivana… a da opet nađe svoj put i preživi vekove.

“Ako je u jednoj porodici čitanje knjiga normalna i prirodna stvar, velika je mogućnost da i dete odraste u osobu koja voli i poštuje knjigu.”

Da li mislite da je od izuzetnog značaja da, dok smo mali, naše okruženje ponajviše utiče na to da privolimo knjige i čitanje ili to dolazi vremenom? Nosimo li mi u sebi tu ljubav po rođenju? Ko ili šta je prva asocijacija vama na ljubav prema knjigama i pisanju uopšte?

Mi smo proizvod kombinacije genetike i okruženja u kojem odrastamo i ako je u jednoj porodici čitanje knjiga normalna i prirodna stvar, velika je mogućnost da i dete odraste u osobu koja voli i poštuje knjigu. Ili je, češće u današnje vreme, suprotno. Ogromnu ulogu u stvaranju čitalačke kulture nekada je imala škola, ali nažalost čini se da aktuelni obrazovni sistem ne može da se izbori ni sa krupnijim problemima od (ne)čitanja knjiga. Iako ja smatram da od toga nema ništa važnije, i da bi mnogi drugi problemi u društvu mogli da budu rešeni ukoliko bismo deci vratili ljubav prema knjigama.

“Naša iskustva čine nas uvek drugačijim čitaocima, pa je tako i svaka knjiga uvek drugačija.”

Postoji li neka knjiga koja je bila prekretnica u vašem životu? Nakon koje knjige ste sedeli još dugo i razmišljali o pročitanom? Imate li običaj da se vraćate pročitanim knjigama ili ste bliže onom mišljenju strastvenih knjigoljubaca koji ne čitaju jednu knjigu više puta jer postoji još toliko nepročitanih?

Svaka knjiga koju sam pročitao na neki način je uticala na mene, manje ili više. Nema te jedne, nenadmašne, ključne, sudbinske. Ali ima knjiga koje sam čitao po nekoliko puta. Jer, kako se mi menjamo, tako se menja i svaka knjiga koju smo pročitali. Naša iskustva čine nas uvek drugačijim čitaocima, pa je tako i svaka knjiga uvek drugačija. A nepročitanih će, ma koliko čitali, uvek ostati previše…

Oštra i duhovita kritika savremenog srpskog društva, u mnogim njegovim vidovima.

Čitajte

Ističete Stivena Kinga kao jednog od omiljenih pisaca. Do koje mere su pisci jedni drugima inspiracija, na koji tačno način se crpi? Koju vašu knjigu ste najbrže napisali upravo podstaknuti neverovatnom inspiracijom koju ste kanalisali pisanjem? Da li je to i vaša najdraža knjiga, ukoliko uopšte možete da istaknete samo jednu?

Nažalost, nikad nisam bio u prilici da se bavim isključivo pisanjem knjiga, pa nemam to iskustvo da znam kakav je osećaj pisati knjigu od početka do kraja bez svakodnevnog suočavanja sa izazovima stvarnosti. Reklo bi se da sam pisac “na mah”. Lovim momente, sate kada je inspiracija tu, i koristim ih tad koliko god mogu. Zato sam, verovatno, skloniji pisanju priča nego romana, jer je vreme koje imam za pisanje ograničeno. A kratke forme su ionako u modi. 😊

Šalu na stranu, koliko god se divim umeću Stivena Kinga kao pripovedača, koji te u svoj svet uvede toliko vešto da to primetiš kad si već duboko unutra, toliko mi je fascinantna njegova posvećenost, neprestani rad i (meni posebno kao nekom ko zna šta znači beli papir/ili ekran pred tastaturom) - nepresušna inspiracija.

Mislim da sam zapravo najlakše napisao “BG Blues”. Možda zbog toga što sam u vreme dok sam je pisao bio nesiguran u mnogo drugih stvari u životu, osim u to. Da napišem svoju posvetu gradu i ljudima zbog kojih sam to što jesam. Sigurno posle toga imam i bolje i ”iskusnije” knjige, tečnije melodije rečenica i luđe zaplete i rasplete, ali zaista smatram “BG Blues” svojom ličnom kartom pisca.

Postoji li neka interesantna anegdota koju niste mnogo pominjali a ostala vam je u sećanju? Ko je prvi pročitao vaše rukopise?

Knjiga “BG Blues” je zapravo trebalo da ima drugačiji naslov. Barem sam ja imao drugačiju ideju. U to vreme imao sam zadovoljstvo da često srećem legendarnog Momu Kapora i u nekom od naših razgovora, on je poželeo da pročita rukopis. Bio sam stvarno počastvovan i samim interesovanjem, ali i prilično nervozan. Kao klinac pred profesorom. Možeš da budeš siguran u sebe koliko hoćeš, ali doza nesigurnosti pred nekim prema kome gajiš veliko poštovanje, prosto mora da postoji. Elem, kada me pozvao posle nekoliko dana, nisam bio ni blizu siguran šta da očekujem. Seli smo u njegovu radnu sobu, a on je na sto stavio zelenu fasciklu na kojoj je flomasterom bilo napisano “BG Blues”. “Ovo ti je naslov knjige”, rekao je, potpuno uveren u ono što govori. Otvorio sam fasciklu, a unutra je, iznad rukopisa, bio papir sa njegovim predgovorom i potpisom. Tek kasnije saznao sam da je to jedini predgovor koji je ikada napisao. Naravno, ta fascikla je sada jedna od najdragocenijih stvari koje posedujem.

Na putovanja ste često išli avanturistički nastrojeni pre nego klasično, turistički. Kako su vama dragi ljudi reagovali? Izražavanje zabrinutosti ili podrške za istraživanje paranormalnih pojava u Srbiji?

Na početku novinarske karijere neko vreme radio sam kao novinar istraživač neobjašnjivih pojava i događaja. Više od dve godine putovao sam Srbijom i prikupljao priče i svedočanstva o misterijama koje se događaju tu, takoreći iza ugla. Potom su me novinarski nepredvidivi putevi odveli na sasvim drugu stranu, ali na meni kao da je ostala neka energija, neobjašnjivi magnetizam koji privlači neobične priče. Tako su se i narednih godina, ma šta da sam radio, čudnovate storije prosto lepile za mene. Bilo je sasvim jasno da od njih ne mogu da pobegnem, pa je najrazumnije i nalogičnije rešenje bilo da ih zapišem i objavim kako bih ljudima poslao poruku da se nepoznatog ne treba bojati, jer je veoma često naš strah samo posledica neznanja i neobaveštenosti. Naravno, ni sam nisam prestao sasvim da se plašim nekih pojava i čudnovatih događaja, ali učim da nas strah uglavnom sputava u razumevanju sveta oko nas.

Kao urednik digitalnog portala, kakvo je vaše mišljenje o e-knjigama? Koliko često čitate knjige u elektronskoj formi?

Razumem potrebu, maksimalno podržavam svrhu i nameru, na kraju krajeva i posao mi je vezan za pisanje/čitanje na vebu, ali kad je o knjigama reč, moj izbor je uvek - knjiga u rukama. Ali, ponavljam, to je moj izbor, analognog čoveka u digitalnom svetu. Za novu generaciju, možda e-knjige postanu ono što su za mene bile one na papiru. I nemam ništa protiv. Samo nek se čita. Da ne zaboravim, nedavno sam na računaru pročitao baš dobar roman jednog mladog srpskog pisca, ako se to računa. 😊

Mihail Bulgakov „Majstor i Margarita“, Jovan Dučić „Blago cara Radovana“, Franc Kafka „Proces“, Džordž Orvel „Životinjska farma“ i Branislav Nušić „Ožalošćena porodica“? Da li biste mogli da izdvojite jednu ili dve knjige od navedenih kao obaveznu lektiru našim čitaocima? Zbog čega ne smemo da zaobiđemo te knjige ako do sada nismo čitali?

Sve. Apsolutno ih sve treba pročitati. Kako ste napravili ovu listu? Ovo je doslovno “mala škola kvalitetnog čitanja”. Svaka od ovih knjiga pravi je biser u svom žanru i bio bi greh izdvojiti bilo koju od njih.

“U lokalnoj biblioteci sam bio maskota, onaj mali što se stalno muva među policama.”

Sećate li se vašeg stava o lektirama u školi? Da li ste čitali sve ili ste birali po ličnom nahođenju šta želite a šta ne? Koliko ste čitali van škole i posećivali biblioteku?

Bilo je to vreme kada sam doslovno gutao knjige, i lektiru i pored lektire, u lokalnoj biblioteci sam bio maskota, onaj mali što se stalno muva među policama. Moja majka je bila veliki zaljubljenik u knjige i stan nam je bio kao prava mala, ili ne baš tako mala, biblioteka. Zato sam na početku rekao da je uticaj porodice veoma važan kad je reč o razvijanju ljubavi prema čitanju.

Bestseler prodat u preko 200.000 primeraka.

Čitajte

Šta je vaše utočište na kraju dana, gde ste mirni od svake spoljne buke i buke u glavi- razmišljanja o obavezama, planovima, manjim i većim problemima? Šta vam napuni baterije za novo jutro?

I dalje uporno i bezuspešno tražim to utočište koje se, negde u međuvremenu života, nekud izgubilo, nadam se ne zauvek. Ali da, i dalje uspevam da se isključim iz ludnice zvane svakodnevica zahvaljujući dobroj knjizi, dobrom filmu, na koncertu omiljenog benda… Ili u šetnji pored Dunava. Nas dvojica se ponekad tako lepo ispričamo.

• knjiga